MASAKR KOD GALIPOLJA

 

Jedna od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata bila je velika „Galipoljska bitka“, devetomesečna operacija, koja je za sile Antante završena teškim porazom. Turci je, zbog grada sa azijske strane, zovu „Bitka kod Čanakala“ i njenu uvertiru, pomorsku bitku, slave kao veliku pobedu koja ih je ujedinila u odbrani, a uspeh u kopnenom okršaju doživavaju kao prvi stadijum u izgradnji moderne i nezavisne Turske.

Antanta je ovu operaciju zamislila kao brilijantnu brzu akciju koja će Tursku izbaciti iz rata, a danas je Galipoljska bitka simbol loše organizovane i vođene, i ponajviše besmislene vojne operacije s ogromnim brojem stradalih na obe strane. Potcenili su Turke, znajući za izuzetno loše stanje njihovog oružja (čak ni svi vojnici nisu imali puške) i veoma malo municije. Pokazalo se, ipak, da boj ne bije svijetlo oružje.

Turski vojnici na položajima

 

U ovoj operaciji Britanci, tačnije njihove trupe iz Irske, Australije, Novog Zelanda i Indije, kao i Francuzi, pokušali su da ovladaju Galipoljskim poluostrvom i Dardanelima, kako bi sebi omogućili pristup Carigradu. Krajnji cilj bio je da se zauzmu Carigrad i Bosfor, uspostavi veza sa savezničkom Rusijom (radi snabdevanja žitom i naftom), poboljša saveznička pozicija na istoku (pre svega, sprečiti nemački prodor do Bagdadske železnice) i izbaci Turska iz rata. Jedan od ciljeva bio je i oslobađanje britanskih trgovačkih brodova – ukupne nosivosti oko 350.000 bruto registarskih tona – koji su ostali zarobljeni u Crnom moru.

Mape podvodnih prepreka – mina u Dardanelima (mapa 1a) i početnih kopnenih operacija (mapa 1b)

 

Koliko su događaji u svetskoj istoriji isprepletani, najbolje govori podatak da je savezničku operaciju organizovao Vinston Čerčil,  tada prvi lord britanskog Admiraliteta, a ključnom turskom odbranom na prostoru savezničkog drugog desanta proslavio se Mustafa Kemal-paša, koji je nekoliko godina kasnije postao prvi predsednik sekularne Turske i prvi i jedini nosilac prezimena Ataturk. Komandant Britanaca bio je Jan Stendiš Hamilton, a turske odbrane – nemački general Oto Liman fon Sanders.

Tri komandanta: fon Sanders, Mustafa Kemal-paša i Hamilton

 

Posle neuspeha pomorske operacije, o čemu će malo kasnije biti reči, borbe su otpočele 25. aprila 1915. godine iskrcavanjem trupa Antante na dva glavna i jednom sporednom pravcu, uz dva demonstraciona napada, a okončale su se 9. januara 1916. godine potpunim povlačenjem osramoćenih i desetkovanih invazionih trupa.

Iskrcavanje Australijanaca i Novozelanđana na „ANZAK“ plaži

 

Cela bitka za Galipolje je poznata po teškim gubicima na obe strane: skoro polovina ukupnog broja angažovanih vojnika izbačena je iz stroja. Od 568.000 vojnika upotrebljenih na strani Antante i 315.500 na strani Centralnih sila, ukupni gubici bili su veći od 470.000 ljudi, od čega je oko 130.000 poginulo. Masakr koji su pripadnici Australijsko-novozelandskog korpusa doživeli na delu fronta kojim je komandovao Mustafa Kemal-paša jedan je od najtežih u Prvom svetskom ratu, a po broju žrtava blizu mu je pogibija Turaka u protivnapadu 19. maja.

Australijsko-novozelandski artiljerci

 

Pri tome, vredno je pomena, Mustafa Kemal-paša s početka raspolagao je relativno malobrojnim trupama, koje su, posle prvog savezničkog napada, bile u rasulu. Dobrim manevrom, izvlačenjem i neočekivanim silovitim jurišem „na bajonet“, kao i sjajnom motivacijom, uspeo je ne samo da povrati položaje već da neprijatelju nanese teške i, ispostavilo se, gubitke koji su umnogome opredelili dalji tok bitke iako izraženi u ciframa nisu bili najveći. Već Mustafa Kemal-pašina ofanziva 19. maja nije bila tako uspešna za Turke, kojih je oko 10.000 izbačeno iz stroja (nasuprot samo oko 500 vojnika ANZAK-a), ali je tad neuspeh Antante bio na vidiku i ta turska pogibija nije mnogo promenila.

(mapa 2)

Ne naređujem vam da napadate. Ja vam naređujem da poginete! Za vreme koje prođe dok mi ginemo, druge trupe i komandiri će stići da zauzmu naša mesta! – glasila je komanda Mustafe Kemal-paše svojim razbijenim vojnicima, dok ih je, veštinom Živojina Mišića, vraćao u borbu i pobedu.

 

Ni na moru, u „uvertiri“ čiji je cilj bio da se unušte utvrđenja Dardanela,  Antanta nije bila bolje sreće. Tako su samo 18. marta 1915. pred Čanakaleom, Britanci i Francuzi izgubili trećinu flote.

Pomorska bitka kod Čanakale (Bitka na Galipolju), naime, vođena je između 3. novembra 1914. i 18. marta 1915. godine, kao svojevrsna prethodnica kopnenom okršaju. U njoj je učestvovalo šest britanskih i četiri francuska ratna broda, većina prilično zastareli i stoga neupotrebljivi protiv savremenih mornarica Nemačke i Austro-ugarske. Iako formalno nekoliko meseci, bitka je faktički trajala samo u dva navrata po nekoliko dana, zbog veoma lošeg vremena. Sudbonosni dan bio je taj 18. mart 1915. godine, kada su počeli napadi sa savezničkih brodova na tri pojasa turskih obalnih utvrđenja. Nekoliko turskih tvrđava, na ulazu u Dardanele, pretrpele su teško bombardovanje, a neke su i uništene. Vlada u Istanbulu već se spremala na beg, očekujući saveznički proboj. Međutim, pod vodom je ostala mreža podvodnih mina (vidimo na mapi 1a), koje su potopile britanske brodove HMS „Iresistibl“ i HMS „Oušn“ i francuski ratni brod „Buve“. Još tri broda su bila teško oštećena, pa se ostatak flote povukao, a time je ostvarena i jedna od ključnih pobeda za Turke, koja im je značajno podigla moral.

Kasnije se ispostavilo da je pobeda Antanti bila nadomak ruke, jer je turska obalska artiljerija bila pri kraju s municijom, a mine, koje je mimo uobičajene šeme, paralelno s obalom, 8. marta postavio maleni turski minopolagač „Nusret“ bile poslednje koje su Turci imali.

Iskrcavanje Francuza za Galipoljsku bitku, kod Kum Kalea

 

Kopnena bitka na Galipolju, dakle, počela je nešto više od mesec dana posle poraza Antante na moru. Čini se da je praktično bila isforsirana pomorskim porazom, ali i nadmenim britanskim stavom u odnosu na Turke, jer u mnogim aspektima nije bila valjano pripremljena.

Metak u metak

Invazione snage okupile su se kod ostrva Lemnos i počele iskrcavanje kod Kejp Helesa (Britanci), jednoj plaži (dva kilometra dalje od planiranog mesta) blizu zaliva Suvla (nazvanoj ANZAK plaža, po akronimu Australijsko-novozelandskog armijskog korpusa, koji se tu iskrcavao) i kod Kum Kalea (Francuzi). Plan je bio da ANZAK prvi stupi na tursko tle i omogući iskrcavanje Britancima, ali, tu se dogodila ona napred opisana klanica u kojoj se proslavio Mustafa Kemal-paša. Neki istoričari čak tvrde da su Britanci bili prilično ležerni i ispijali čaj, dok su Australijanci i Novozelanđani ginuli. Znajući Britance kroz istoriju, vrlo moguće, ali, takvu tvrdnju niko nije dokumentovao.

Status kvo se onda držao mesecima, jer ni saveznici nisu imali snage da probiju odbranu, niti su turske trupe mogle da Antantu oteraju u more. Planirana brza pobeda Antante pretvorila se u rovovski rat, dizenterju, pad morala, nestašicu hrane, vode, vojnog i medicinskog matrijala. Turcima je falila i municija. Bilo je krvavih okršaja, posebno tokom juna, jula i avgusta: takvih, da su popune bile manje od gubitaka, a dolazak nove četiri savezničke i čak deset osmanlijskih divizija nije se ni osetio. U međuvremenu je zamenjen britanski komandant, krajem septembra, i čim je Čarls Monro stupio na dužnost, preporučio je prekid operacije. To je i učinjeno, u fazama, do 9. januara, tajno, noću, dok su preko dana obavljane uobičajene aktivnosti, „da se Turci ne dosete“. Povlačenje je izgleda bila jedina zaista uspešna operacija Saveznika kod Galipolja.

Juriš Australijsko-novozelandskog korpusa (ANZAK)

 

Posebno je interesantno što je posle ovog, slobodno se može reći – pokolja, deo britanskih trupa povučen u Grčku. Britanci – tačnije, Irci – su bili u letnjim uniformama i kada su početkom decembra 1915. uključeni u prve operacije za olakšavanje položaja srpske vojske u povlačenju, mnogi su irski vojnici stradali od zime. Tada se posebno istaklo oko 8.000 vojnika Desete irske divizije, koji su, zajedno sa jednom divizijom Francuza, pokušali da zaustave prodor cele bugarske armije, namerne da Srbima preseče odstupnicu i obezbedi prugu ka Carigradu. Nisu uspeli, a izginula ih je skoro polovina. Jer, da: Bugarska je u septembru 1915, dobrim delom i zbog očiglednog neuspeha Saveznika u Dardanelama, potpisala sporazum i ušla u rat na strani Centralnih sila.

Turska artiljerija kod Čanakala

 

No, da se vratimo posledicama Galipolja. Turcima su u odbrambenoj strategiji pomagali nemački vojni stručnjaci, koji su ispravno postavili odbranu, a u prilog uspeha i činjenica da je 54.000 vojnika Pete armije bilo najbolje što je Turska imala. Ostatak odbrane činile su snage male borbene vrednosti i žandarmerija, mada su kasnije dovučena pojačanja bila kvalitetnija. Kao osnovni razlog propasti ofanzive Antante navodi se činjenica da su njene snage bile mahom sastavljene od dobrovoljaca i rezervista, i da je pritom komanda bila s mnogo grešaka, neodlučna, nadmena i nestručna.

Ranjenici na ANZAK (Australijsko-novozelandski armijski korpus) plaži

 

Kakav je bio epilog bitke? Čerčil je dao ostavku u Admiralitetu i raspoređen je na Zapadni front. Slavu je doživeo tek u vreme Drugog svetskog rata. Britanski premijer Herbert Henri Askvit (političar s najdužim stažom na tom mestu u 20. veku, do 1988.), podneo je ostavku takođe, kao i ministar rata lord Horacio Kišner. Australijanci i Novozelanđani prvi put su se borili pod svojim zastavama i baš te desetine hiljada stradalih pomogli su im da izađu iz senke Britanskog carstva. General Oto Liman fon Sanders istakao se potom i u Palestinskoj kampanji, pa je preuzeo tursku vojsku, koja je u međuvremenu već toliko oslabila da je poražena u samo nedelju dana. Uhapšen je 1919. na Malti po optužbi za ratni zločin, ali je posle šest meseci oslobođen, povukao se iz službe i umro 1929. U biografiji Mustafe Kemal-paše bitka kod Galipolja bila je značajna stavka, koja mu je dodatno podigla ugled kod turskog naroda. Ostalo je sve tužno sećanje na ogromne i po efektima sasvim nepotrebne žrtve.

Spomenik žrtvama Galipoljske kampanje

 

*

Inače, ovo nije bila jedina bitka kod Galipolja, u istoriji. Prva koja je zabeležena pod tim nazivom odigrala se 1312. godine između Srba i Turaka. Završena je potpupnom pobedom Srba, koje je vodio veliki vojvoda NovakGrebostrek.

Turci su, naime, iskoristili razoran zemljotres i slabu vojsku Vizantije, pa su iz Male Azije prešli u Trakiju. Vizantijski car AndronikDrugi pozvao je u pomoć srpskog kralja Milutina, čijih je 2.000 oklopnih konjanika zateklo Turke kako opsedaju Galipolje i bukvalno ih masakriralo. Od više od 2.000 Turaka, u životu je ostalo samo nekoliko desetina njih, a ubijen je i komandant, Halil-paša. Time je turska invazija na Balkan odložena za nekoliko desetina godina, ali su Turci ostali stalna pretnja Srbiji, tada jedinoj ozbiljnoj vojnoj sili u regionu.


Foto: Arhiv Generalštaba turske vojske, wikipedia, 24sata.info, telegraf.rs, mojtv.hr, buka.com, povijest.hr, travelmagazine.rs

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

5 thoughts on “MASAKR KOD GALIPOLJA”

  1. Pa nisu bas „saveznici“ zurili da se sretnu sa Rusima nego su zurili da zauzmu Konstantinopolj pre Rusa, jer su Rusi bili na domak zauzimanja grada. Neki istoricari kazu da je cak i to bio jedan od razloga zasto je u Rusiji organizovana revolucija- da bi sprecili Rusiju u oslobadjanju Konstantinopolja od turske okupacije.

  2. Da li postoje pisani podaci o ucesnicima (dzurunlijama) ove bitke?Bio bi zahvalan za bilo kakvu informaciju,jer je moj deda ucesnik ove bitke.

    1. Pretpostavljam da svaka učesnica sukoba u svojim arhivama ima podatke o snagama angažovanim u ratu, pa i u konkretnim bitkama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *