Рођен сам у „Вишеградској“, давног 25. децембра 1966. године, ујутру. Што ће рећи – дупли Јарац у хороскопу. Мајку сам добрано намучио на порођају. Сатима. То ми ни дан данас не заборавља. Посебно од кад је спознала да сам у кинеском хороскопу Ватрени коњ, све моје негативне особине везује за тај знак и тежак порођај. Оца сам обрадовао, посебно кад ме је видео без пелена. Нико му, сиротом, тад није рекао да сви делови тела не расту пропорционално. Мени је диспропорционално порастао нос.
Био сам прво мушко дете у породици Вучинић после Другог светског рата. У коме је изгинула већина пунолетних мушких глава ове – независни извори тврде – честите породице из Велестова, села на пет километара од Чева (Црна Гора), па и мој ђед Блажо (1912. -1942.), и оба његова брата, Гојко (1915.-1942.) и Машан (1917.-1945.). Јуначки. Овај потоњи се бацио с „молотовљевим коктелом“ на тенк. Као најмлађи, није се још оженио и имао деце, па су његов орден и споменицу примиле његове снахе. Ђедову кућу су за одмазду запалили, па је баба са малим Милорадом, мојим оцем, и још мањим Радосавом, мојим стрицем (посмрчетом), рат провела прво под платном затегнутим од остатка једног зида куће до земље, а после у некој чатрљи.
У време краља Николе, говорило се да „више вриједи крштеница са Чева, но диплома из Беча“. Мој отац је, пак, говорио да је то крај у коме је „вук домаћа животиња, а лисица пошту носи„. Иако је свега тридесетак километара од Цетиња. Углавном, мој отац је имао срећу да његова мајка, моја баба, и није баш ценила факултетско образовање, па је успео да дипломира српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, с подршком своје тетке. И финансијском потпором истовареног угља, унетих шифоњера и исцепаног дрвета.
Био сам прво послератно мушко дете и у породици Радојевић, породици моје мајке Данице. Њима, додуше, и последње: сви који су могли да оставе потомство, заинатили су се да то буду девојчице. Мој дека Милосав био је београдски господин, краљев официр. Да је волео жене – волео их је. „Колико се мој Милосав кармина најео„, говорила је деценијама касније моја бака, чудно поносна. На деку сам скроз, зар сте сумњали? Када је решио да се скраси, оженио је ћерку среског начелника, моју баку Цвету, много млађу од себе. Тако да, од кад се ратне 1942. у избеглиштву из Београда родила моја мајка Даница, дека је практично имао два детета.
После рата вратили су се у сачувани београдски стан, који је, додуше, сад био дупло мањи, јер га је ваљало поделити с породицом неког поштеног и заслужног комунисте с југа Србије. Мајка је завршила школе у складу са дорћолским локалпатриотизмом („Дринку“ и Прву) и дипломирала француски језик. Лепа, са плавим кикицама, образована госпођица из официрске куће, у коју се и тада храбро доводио поп, била је права прилика за београдску господу…
…али не и господа за њу. Женама је, веле, потребно кадкад показати мало дрскости, сирове снаге и дрчности, а тога једном амбициозном Чевљанину није недостајало. Сви остали су били без шансе, па је фебруар 1966. обележила једна скромна, али лепа свадба. Уследио је децембар с почетка приче. Требало је да се зовем Богдан, по ђеду мог оца. Лепо име, али Небојша је лепше. По жељи моје мајке. Mада не без очевог „амина“, јер је један од његових псеудонима био Небојша Палигора. Седам година касније, добио сам друштво: мој тако жељени брат, Никола, био је у ствари сестра, Александра. Одмах сам је заволео, иако се с тим неки злобници не би сложили, због батина које је добијала од мене, и стида услед ког сам бежао од ње. Али, то је све за њено добро, зар не?
У мене и сестру, родитељи су много улагали. Заиста нам није недостајало ничег: летовања, зимовања, гардеробе, играчака, спорта, излета… А онда је школа све то покварила. „Ђура Јакшић„, па Дванаеста гимназија… Детињство је нестало, остале су бројне успомене и другарства. И велика жртва моје добре мајке, која је морала на сваки родитељски и на сваки позив у школу, јер, „ако ти отац за ово сазна…“
У суштини, био сам мирно дете. Нисам се много ни ломио и „касапио“. Колико се сећам, једном сам трезан угануо руку (на фудбалу), једном пијан наб`о длан на данце флаше (на прослави мале матуре, тачније оном њеном потоњем, неформалном делу), и једном се мој нос сусрео с песницом неког баје (у средњој, тад први пут настрадах због девојке). „Чудо би било да те је промашио„, смејао се мој Милорад, док су му јединцу враћали нос у почетни положај.
Сва моја комплексност као личности показала се код избора шта студирати. Хтео сам најпре да будем официр, као дека. Једва су ме убедили да то није позив за мене. „Ти ни мени не кажеш разумем, како ћеш неком странцу“, говорио ми је отац, убеђујући ме да нисам пријемчљив за војну дисциплину, послушност и рано устајање. Ипак сам примљен у средњу војну школу, и то међу најбољима, али од бриљантне војничке каријере пре самог почетка заувек ме је одвојила чињеница да школовање нисам могао да проведем у свом стану, него у интернату.
Увек сам волео историју. Волим је и дан данас, иако ми се није остварила жеља да је студирам. Додуше, желео сам ја да студирам и чисту филозофију и Богословски факултет паралелно, и права је срећа да је у Вучинића доста косе, колико ју је мој отац тад чупао од немоћи.
Онда сам заволео новинарство, и постало је потпуно споредно која ће диплома бити доказ високе школске спреме. Па и добро дође за компромис са оцем новинаром. „Свиме се бави, само немој новинарством„. ОК. Мени новинарство, теби мој факултет по жељи. Међународни односи на Правном факултету? У реду. Тако се ја поносно окитих дипломом Правног, иако диплома у данашњој Србији има кориснију, додуше једнократну, употребну вредност.
Додуше, за улазак у адвокатуру имао сам „све услове“: писмен, брбљив, логичан, чврсто на земљи, лако проналазим „луфт“… И имао сам велику подршку двојице великана српске кривичноправне адвокатуре: Вељка Губерине и Јанка Дучића. Само луд човек би игнорисао нешто о чему већина младих правника може само да сања. Ја сам луд човек.
Новинарска амбиција ме је, преко „Младости“, „Омладинских новина“ и ТВ Београд, довела до „Вечерњих Новости“. На конкурс сам се, додуше, пријавио тајно, и прошао све нивое селекције и скраћивања списка, од пар хиљада у пријавама, до дванаест на крају. Дванаест величанствених, рекао бих. Неколико нас је још у „Новостима“.
Почео сам као сарадник у градској рубрици (тада нисмо имали страха да „тресемо“ фирме и општине), био потом репортер (још памте моје репортаже о џепарошима и крпљењу химена), скупштински извештач (и тад је ресторан био јефтин), новинар унутрашњеполитичке рубрике (пратио сам политички живот, зар сумњате?), редактор у ДЕСК-у, новинар и заменик уредника спољнополитичке рубрике… Био сам и ноћни уредник, уредник Европског издања, уредник спољне рубрике „Новости“, а сад сам одговорни уредник „Новости Енигма“. У пословном делу, био сам директор Конзорцијума „Новости“ и председник Скупштине акционара Компаније „Новости“ АД. (Више о мом новинарисању прочитајте ОВДЕ и ОВДЕ).
У неком моменту свог живота, заволео сам и жене. Што је негде и природно, зар не? Више сам волео ја њих него оне мене, истини за вољу. Та се љубав најпре осликавала кроз изгребане надланице ми, онда сам неколико њих и пољубио, а сад, под старе дане, пишем неке реминисценције, које можете прочитати ОВДЕ, и верујте, све чињенице су тачне, само су имена измењена.
Реално, увек сам тешко волео, и увек ме је било тешко волети. Још теже ме трпети. Тежак сам као туч. Али, од 2006. бар ћерка ме воли, кад већ није имала среће да фасује каквог бољег оца.
Када је решио да се скраси, оженио је ћерку среског начелника, моју баку Цвету, много млађу од себе. Тако да, од кад се ратне 1942. у избеглиштву из Београда родила моја мајка Даница, дека је практично имао два детета.
U kojim novinama sad PIŠETE?
Марко, сада сам, ево шеста година, уредник најстаријег енигматског часописа на Балкану, „Новости ЕНИГМА“