MOJ ŽIVOTOPIS Romansirana autobiografija

 

Mali ja

Rođen sam u „Višegradskoj“, davnog 25. decembra 1966. godine, ujutru. Što će reći – dupli  Jarac u horoskopu. Majku sam dobrano namučio na porođaju. Satima. To mi ni dan danas ne zaboravlja. Posebno od kad je spoznala da sam u kineskom horoskopu Vatreni konj, sve moje negativne osobine vezuje za taj znak i težak porođaj. Oca sam obradovao, posebno kad me je video bez pelena. Niko mu, sirotom, tad nije rekao da svi delovi tela ne rastu proporcionalno. Meni je disproporcionalno porastao nos.

Zajahao oca

Bio sam prvo muško dete u porodici Vučinić posle Drugog svetskog rata. U kome je izginula većina punoletnih muških glava ove – nezavisni izvori tvrde – čestite porodice iz Velestova, sela na pet kilometara od Čeva (Crna Gora), pa i moj đed Blažo (1912. -1942.), i oba njegova brata, Gojko (1915.-1942.) i Mašan (1917.-1945.).  Junački. Ovaj potonji se bacio s „molotovljevim koktelom“ na tenk. Kao najmlađi, nije se još oženio i imao dece, pa su njegov orden i spomenicu primile njegove snahe. Đedovu kuću su za odmazdu zapalili, pa je baba sa malim Miloradom, mojim ocem, i još manjim Radosavom, mojim stricem (posmrčetom), rat provela prvo pod platnom zategnutim od ostatka jednog zida kuće do zemlje, a posle u nekoj čatrlji.

Moja majka

U vreme kralja Nikole, govorilo se da „više vrijedi krštenica sa Čeva, no diploma iz Beča“. Moj otac je, pak, govorio da je to kraj u kome je „vuk domaća životinja, a lisica poštu nosi„. Iako je svega tridesetak kilometara od Cetinja. Uglavnom, moj otac je imao sreću da njegova majka, moja baba, i nije baš cenila fakultetsko obrazovanje, pa je uspeo da diplomira srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, s podrškom svoje tetke. I finansijskom potporom istovarenog uglja, unetih šifonjera i iscepanog drveta.

Moji roditelji

Bio sam prvo posleratno muško dete i u porodici Radojević, porodici moje majke Danice. Njima, doduše, i poslednje: svi koji su mogli da ostave potomstvo, zainatili su se da to budu devojčice. Moj deka Milosav bio je beogradski gospodin, kraljev oficir. Da je voleo žene – voleo ih je. „Koliko se moj Milosav karmina najeo„, govorila je decenijama kasnije moja baka, čudno ponosna. Na deku sam skroz, zar ste sumnjali? Kada je rešio da se skrasi, oženio je ćerku sreskog načelnika, moju baku Cvetu, mnogo mlađu od sebe. Tako da, od kad se ratne 1942. u izbeglištvu iz Beograda rodila moja majka Danica, deka je praktično imao dva deteta.

Srećna porodica

Posle rata vratili su se u sačuvani beogradski stan, koji je, doduše, sad bio duplo manji, jer ga je valjalo podeliti s porodicom nekog poštenog i zaslužnog komuniste s juga Srbije. Majka je završila škole u skladu sa dorćolskim lokalpatriotizmom („Drinku“ i Prvu) i diplomirala francuski jezik. Lepa, sa plavim kikicama, obrazovana gospođica iz oficirske kuće, u koju se i tada hrabro dovodio pop, bila je prava prilika za beogradsku gospodu

Osnovna škola

ali ne i gospoda za nju. Ženama je, vele, potrebno kadkad pokazati malo drskosti, sirove snage i drčnosti, a toga jednom ambicioznom Čevljaninu nije nedostajalo. Svi ostali su bili bez šanse, pa je februar 1966. obeležila jedna skromna, ali lepa svadba. Usledio je decembar s početka priče. Trebalo je da se zovem Bogdan, po đedu mog oca. Lepo ime, ali Nebojša je lepše. Po želji moje majke. Mada ne bez očevog „amina“, jer je jedan od njegovih pseudonima bio Nebojša Paligora. Sedam godina kasnije, dobio sam društvo: moj tako željeni brat, Nikola, bio je u stvari sestra,Aleksandra. Odmah sam je zavoleo, iako se s tim neki zlobnici ne bi složili, zbog batina koje je dobijala od mene, i stida usled kog sam bežao od nje. Ali, to je sve za njeno dobro, zar ne?

Nikad fudbaler

U mene i sestru, roditelji su mnogo ulagali.  Zaista nam nije nedostajalo ničeg: letovanja, zimovanja, garderobe, igračaka, sporta, izleta… A onda je škola sve to pokvarila. „Đura Jakšić„, pa Dvanaesta gimnazija… Detinjstvo je nestalo, ostale su brojne uspomene i drugarstva. I velika žrtva moje dobre majke, koja je morala na svaki roditeljski i na svaki poziv u školu, jer, „ako ti otac za ovo sazna…

Deka Milosav

U suštini, bio sam mirno dete. Nisam se mnogo ni lomio i „kasapio“. Koliko se sećam, jednom sam trezan uganuo ruku (na fudbalu), jednom pijan nab`o dlan na dance flaše (na proslavi male mature, tačnije onom njenom potonjem, neformalnom delu), i jednom se moj nos susreo s pesnicom nekog baje (u srednjoj, tad prvi put nastradah zbog devojke). „Čudo bi bilo da te je promašio„, smejao se moj Milorad, dok su mu jedincu vraćali nos u početni položaj.

(Ot)pevali smo mu

Sva moja kompleksnost kao ličnosti pokazala se kod izbora šta studirati. Hteo sam najpre da budem oficir, kao deka. Jedva su me ubedili da to nije poziv za mene. „Ti ni meni ne kažeš razumem, kako ćeš nekom strancu“, govorio mi je otac, ubeđujući me da nisam prijemčljiv za vojnu disciplinu, poslušnost i rano ustajanje. Ipak sam primljen u srednju vojnu školu, i to među najboljima, ali od briljantne vojničke karijere pre samog početka zauvek me je odvojila činjenica da školovanje nisam mogao da provedem u svom stanu, nego u internatu.

Porodica

Uvek sam voleo istoriju. Volim je i dan danas, iako mi se nije ostvarila želja da je studiram. Doduše, želeo sam ja da studiram i čistu filozofiju i Bogoslovski fakultet paralelno, i prava je sreća da je u Vučinića dosta kose, koliko ju je moj otac tad čupao od nemoći.

Krv nije voda.

Onda sam zavoleo novinarstvo, i postalo je potpuno sporedno koja će diploma biti dokaz visoke školske spreme. Pa i dobro dođe za kompromis sa ocem novinarom. „Svime se bavi, samo nemoj novinarstvom„. OK. Meni novinarstvo, tebi moj fakultet po želji. Međunarodni odnosi na Pravnom fakultetu? U redu. Tako se ja ponosno okitih diplomom Pravnog, iako diploma u današnjoj Srbiji ima korisniju, doduše jednokratnu, upotrebnu vrednost.

Novinar

Doduše, za ulazak u advokaturu imao sam „sve uslove“: pismen, brbljiv, logičan, čvrsto na zemlji, lako pronalazim „luft“… I imao sam veliku podršku dvojice velikana srpske krivičnopravne advokature: Veljka Guberine i Janka Dučića. Samo lud čovek bi ignorisao nešto o čemu većina mladih pravnika može samo da sanja. Ja sam lud čovek.

Urednik

Novinarska ambicija me je, preko „Mladosti“, „Omladinskih novina“ i TV Beograd, dovela do „Večernjih Novosti“. Na konkurs sam se, doduše, prijavio tajno, i prošao sve nivoe selekcije i skraćivanja spiska, od par hiljada u prijavama, do dvanaest na kraju. Dvanaest veličanstvenih, rekao bih. Nekoliko nas je još u „Novostima“.

Šmeker

Počeo sam kao saradnik u gradskoj rubrici (tada nismo imali straha da „tresemo“ firme i opštine), bio potom reporter (još pamte moje reportaže o džeparošima i krpljenju himena), skupštinski izveštač (i tad je restoran bio jeftin), novinar unutrašnjepolitičke rubrike (pratio sam politički život, zar sumnjate?), redaktor u DESK-u, novinar i zamenik urednika spoljnopolitičke rubrike… Bio sam i noćni urednik, urednik Evropskog izdanja, urednik spoljne rubrike „Novosti“, a sad sam odgovorni urednik „Novosti Enigma“. U poslovnom delu, bio sam direktor Konzorcijuma „Novosti“ i predsednik Skupštine akcionara Kompanije „Novosti“ AD. (Više o mom novinarisanju pročitajte OVDE i OVDE).

Ćale i Kale

U nekom momentu svog života, zavoleo sam i žene. Što je negde i prirodno, zar ne?  Više sam voleo ja njih nego one mene, istini za volju. Ta se ljubav najpre oslikavala kroz izgrebane nadlanice mi, onda sam nekoliko njih i poljubio, a sad, pod stare dane, pišem neke reminiscencije, koje možete pročitati OVDE, i verujte, sve činjenice su tačne, samo su imena izmenjena.

Realno, uvek sam teško voleo, i uvek me je bilo teško voleti.Još teže me trpeti. Težak sam kao tuč.  Ali, od 2006. bar ćerka me voli, kad već nije imala sreće da fasuje kakvog boljeg oca.


 

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

3 thoughts on “MOJ ŽIVOTOPIS Romansirana autobiografija

  1. Kada je rešio da se skrasi, oženio je ćerku sreskog načelnika, moju baku Cvetu, mnogo mlađu od sebe. Tako da, od kad se ratne 1942. u izbeglištvu iz Beograda rodila moja majka Danica, deka je praktično imao dva deteta.

    1. Marko, sada sam, evo šesta godina, urednik najstarijeg enigmatskog časopisa na Balkanu, „Novosti ENIGMA“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *