Има, ево, неколико година како смо под ударом светске економске кризе (читај: СЕКА).
Има и неколико година од када смо добили најбројнију владу у историји српског парламентаризма.
И даље је тешко сварити чињеницу да је за време Милошевићеве диктатуре у држави било 2.000 административаца, да их је сада, у време Тадићеве „демократије“ 20.000, а да држава није 10 пута ефикаснија, напротив.
Посебно је тешко спознати потребу да усред свеопште немаштине и беде у којој 90% Срба живи, ми имамо 27 лезилебовића, којима просечан грађанин ни имена не зна да поброји.
Ипак, много је теже помирити се са чињеницом да они нас и даље држе за ноторне будале.
Све нормалне државе су са доласком СЕКЕ настојале да максимално скрешу трошкове, да уштеде где год могу, да очувају и буџете и стандард. Само се у земљи Србији радило другачије: најпре су нас годину дана убеђивали да кризе у Србији нема и да је неће бити, а онда су окренули ћурак и заплакали како криза неће проћи још годинама. У међувремену ништа сувисло и систематски нису учинили да се последице кризе умање, да држава уштеди, да се народу олакша…
Напротив. Мегаломански су задржавали огромну владу од 26 министара (!) плус премијер. Ту су и кабинети и возачи и техника и просторије и службена путовања и службени телефони, и службени ручкови… и свашта нешто. То су – огромне паре. Огромне.
Фришке студенте права у Политичкој економији уче да се у временима кризе прави такозвана „мала влада“. Јасно је: влада са само најнеопходнијим министрима. Државни трошкови крешу се на све стране.
Е, то је Политичка економија за нормалне. Не и за Србију. Овде се по правилу, у свим областима, пресипа из шупљег у празно. Па чак и када се отпушта вишак огромне администрације, он се не шаље на улицу, већ у државна и јавна предузећа. А и како би, кад су то све нечије сестре и браћа, пријатељи, кумови, ближа и даља фамилија… Ко би ту коме хтео да се замери?
Није да се о смањењу владе није размишљало, рећи ће неко. Истина: размишљали су о томе цела два пута по два дана и на томе је остало. А ко је размишљао, и то је много!
И тако, ми три године имамо 27 лезилебовића, који, руку на срце, и не знам шта ће нам, кад се Борис Свемогући у све разуме. Кад, не лези враже! Годину пред редовне изборе, Борис Свемогући је саопштио да ће се влада смањивати. Добро, нико и није очекивао од оне слине од премијера (да, да! ми имамо премијера!) да нешто (ишта) каже, па је морао неко, а ко ће (ко је стручнији, лепши, паметнији) него Бока…
Елем, сад ће да смањују владу. Свесни да ни једно министарство, практично, није имало никакав учинак за три године, сем нешто мало аферица и ловљења у лажима, решили су, мегаломански као и увек, да једним ударцем убију три муве. Да „смање“ владу и тако испадну дивни у очима народа, да казне оне министре који су били најгори од све деце и да одраде сјајну ствар за предизборну кампању.
Шта, предизборна кампања није почела? Рекао Борис да није? Па наравно, где би нас Борис лагао! Верујте му, као и до сада!