Кипар је острво за све и за сваког по мало: млади ће овде потражити симпатије и страст Афродите, старији – мир и опуштеност Медитерана. Познат по предивним плажама, срдачним и љубазним становницима, бројним хотелима за разне укусе и уочљивим наслеђем античког, Кипар је права “Мека” за туристе. Био ваш мотив за пут на Кипар потрага за наклоношћу богиње љубави Афродите или не, на овом острву наћи ћете идеалан спој традиционалног и модерног и безмало перфектан баланс правог одмора и истинског туристичког задовољства. Томе у прилог иде и 340 сунчаних дана годишње.
До “Афродитиног острва” најлакше је доћи ваздушним путем. Главни међународни аеродром је у Ларнаки, граду на југоисточној обали острва, трећем по величини на Кипру, са око 30.000 становника. По самом слетању пријатно ћете се изненадити, јер скоро сви говоре енглески (Кипар је био енглеска колонија) и веома су предусретљиви и пријатељски настројени.
Нешто више од 50 километара од Ларнаке ка северу је престоница Кипра, Никозија. До ње води модеран ауто-пут. И пажња: Кипрани возе “наопако”, левом страном! Главни и највећи град Кипра, са око 130.000 становника, је једини преостали подељени град на свету. Његовим најужим градским језгром, кроз венецијанску тврђаву из 16. века, пролази “зелена линија”, која “Афродитино острво” цепа на два дела: међународно признату Републику Кипар (на око 62 одсто централног и јужног дела острва) и део који је Турска окупирала пре више од две деценије, самопрокламовану и изоловану, непризнату Турску републику Северни Кипар.
Бункером „преправљен“ стари град у Никозији, за потребе грађанског рата
У самом утврђењу је Лаики Јитонија, “Добро суседство”, стари део узаних улица, који чине бројне радње, предивне таверне, уметнички атељеи и радионице, бројни музеји, катедрала Светог Јована, палата Архиепископа Макариоса… Локалне кафанице су посебна прича и права је штета не “завирити” у њих: нуде традиционалну храну, мешавину грчке и турске кухиње (што нашем туристи итекако прија), одлична кипарска вина и сјајну забаву. На ободима старог града се налазе кула стражаре и капије за улазак у град, од којих је најпознатија капија Фамагуста, средиште многих уметничких и културних дешавања. У том делу ћете, међутим, видети и много срушених кућа из времена грчко-турског сукоба.
Ван старог града такође има шта да се види, свакако, не треба заобићи део код некадашњег луксузног хотела “Ледра Палас”, где је не тако давно отворен први прелаз између два дела острва, нешто пре уласка Кипра у ЕУ. У Никозији обавезно треба обићи Археолошки музеј, где се чува безмало све шта је ископано на Кипру.
Непризнајући колонијални назив престонице (Никозија је име из времена енглеске колонијалне власти), Грци свој главни град зову Лефкозија. Верује се да то значи Бели град (лефкос је на грчком бело), мада има оних који мисле да то име долази по Птоломеју Лефкону, једном од оснивача града. И Турци имају свој назив за град, у чијем су северном делу они устоличили сопствену престоницу – Лефкоша.
„Видиковац“ са погледом на „тампон-зону“ и срушени део града
Градски превоз у Никозији, малте не, не постоји. Таксија, међутим, има на претек, таксисти су веома љубазни, а цена превоза с краја на крај града мало кад пређе две фунте (једна кипарска фунта је нешто мање од два евра).
Када авионом слете на Кипар, туристи “годишње-одмораши” могу лепо да се одморе и у самој Ларнаки. Град има предивну пешчану плажу Финикудес и велики број добрих хотела. Такође, треба видети цркву Светог Лазара из 17. века, у чијој је крипти и сахрањен тај светац, која је саграђена у центру града на остацима старије цркве, из 9. века. Могу да се виде и остаци тврђаве и аквадукт из 18. века. Западно од града је још један хришћански храм, Панагија Ангелоктисос, из 11. столећа, познат по најлепшим византијским мозаицима на Кипру. Ипак, за прави годишњи одмор има неколико много атрактивнијих локација.
Прва од њих је Аја Напа, рибарски градић 40-ак километара северо-источно од Ларнаке. Ово место постало је туристички актуелно после турске окупације северног дела Кипра, када је до тад најпознатије летовалиште, Фамагуста (15-ак километара северније), остало на ничијој земљи и постало “град духова”. За двадесетак година, Света Напа постало је најпосећеније туристичко место на Кипру, изграђени су силни хотели на дугачким плажама белог песка, вероватно најлепшим на целом острву. У Аја Напи све је подређено туризму, од услуге у хотелима, преко продаје сувенира и “џиџа-биџа” до понуде спортова на води. Интересантне за видети су црква Светог Илије и манастир Аја Напа.
Други по величини град на Кипру је Лимасол. Одличним ауто-путем (70-ак километара) повезан је са Ларнаком и тамошњим аеродромом, а до Никозије има око 90 километара ауто-пута. Лимасол је и највећа лука острвске државе. Уз саму обалу, дуж шеталишта, налазе се силни хотели за свачији џеп, и дугачке плаже, опет, за разне укусе. У Лимасолу туристи могу да виде крсташки Замак из 13. века, у коме је Ричард Лављег Срца оженио Беренгарију од Наваре. Ту је сад Средњевековни музеј.
Околина Лимасола такође “крије” туристима интересантне локације. На неколико километара је Колоси замак, из 15.века, који су сазидали витезови реда Св. Јована Јерусалимског, и у њему успоставили командни центар. Ту су узгајали грожђе и шећерну трску, па се могу видети остаци рафинерије шећера из доба крсташа. На 20-ак километара северно, путем уз обалу, налази се антички Курион, на литици са које се пружа фантастичан поглед на пучину. Испод је лепа шљунковита плажа. Успут треба посетити остатке Аполоновог светилишта и крсташки Аматус, који су, додуше, прилично оштећени.
Ауто-пут уз обалу води до Пафоса. Пре овог градића, ваља се зауставити уз стене које просто “извиру” из воде – Афродитине стене. По легенди, на овом се месту родила Афродита, богиња љубави, из морске пене, а ту је и заплакала први пут, па су се њене сузе окамениле. Верује се да ће онога ко се окупа између тих стена (суза) пратити срећа у љубави целог живота. Плажа је шљунковита, а море веома чисто.
На 80-ак километара северо-западно од Лимасола је Пафос. Овај градић није најпопуларније туристичко место на Кипру, али, итекако има шта да покаже туристима. На великој пешчаној плажи Лари, корњаче током маја полажу јаја. Треба видети и светионик, антички амфитеатар и остатке римских вила са лепо очуваним подним мозаицима. Апсолутно треба обићи Гробнице краљева, полу-подземне храмове непознатог порекла саграђене између 3. века пре и 3. века наше ере, као и Кућу Диониса, римски театар из 2. века Одеон, и Куклију, са храмом посвећеним Афродити.
Изнад Пафоса, ка крајњем северо-западу острва, путеви су кудикамо лошији, а често пута и нема, што је права штета, јер су тамо Афродитина купатила, мала пећина са извором, базеном у стени и водопадом.
На Кипру још постоје две британске војне базе (територијално прилично велике: једна је од Лимасола у правцу Пафоса, а друга од Ларнаке ка Фамагусти), као и тампон-зона УН. Са једног на други део острва прелази се на четири тачке, од којих је најпознатија она код хотела „Ледра палас“ у Никозији. Такође ћете ван главних путева моћи да видите упозорења да одређена област због могуђих мина, заосталих са некадашњих британских војних полигона или грчко-турских сукоба, није безбедна.
Турска република Северни Кипар, тачније, формално непризната држава (признају је само Турска и Пакистан) у сувереној држави, а фактички ентитет чија је реалност непобитна, настала је после страшног грађанског рата. Са тог дела острва протерани су преостали Грци (који нису побијени) и насељени бројни Турци из „матице“, што је дуго био један од основних камена спотицања у покушајима решавања „кипарског проблема“. Како, наравно, ни острвски Грци нису остали дужни у броју однетих глава, мржња са обе стране линије раздвајања спречавала је равномеран развој острва.
Људи су на турском делу острва подједнако срдачни и предусретљиви, цене су нешто ниже, примају се еври, долари, кипарске фунте и турске лире, обала је подједнако лепа (неки веле – и лепша!), а туристички капацитети, услед дуге међународне изолације (и отворености само према Турској) кудикамо мање раубовани. По својој понуди, подсећају на континенталну Турску, иако су цене значајно више. До овог дела острва стиже се летовима преко Турске, на аеродром Еркан.
Поглед на Лефкошу, турски део Никозије и престоницу ТРСК
Можда најпознатије место на овом делу острва је Керинеја, значајна лука и туристички центар. Пре поделе острва била је већински насељена Грцима, а после рата запуштена. Значајна је и Фамагуста (Амохостос), некада најзначајније пристаниште независног Кипра, у чијем су реону и неке од најлепших плажа на острву. После поделе острва већина луксузних хотела остала је у ограђеном делу града, граду духова из ког су протерани Грци, а туристичка привреда сада се развија у предграђима.
Најважније је да за који год део Кипра се одлучите – погрешити нећете.
Кипар је медитеранско острво југо-источно од Грчке, а само 60-ак километара од обала Турске. Острво са историјом од око 9.000 година назив је добило по руди бакар, којом је пребогато. У не тако давном периоду, Кипар је био познат по оф-шор компанијама, које су, међутим, отишле у историју по пријему острвске државе у Европску унију, 1. маја 2004.
Будући да је Кипар познат као „летња дестинација”, мало ко зна да на острву постоји и прави зимски ски-центар. Од јануара до краја марта, наиме, централни планински венац Тродос има снега, а скијаши на располагању имају и ски-лифтове. Највиши врх Тродоса, Олимпос, је на безмало 2.000 метара надморске висине.
Клима је и усред зиме таква да туриста може у истом дану бити на скијању на Тродосу, а онда да се спусти до Пафоса и да се купа у мору. Температурна разлика може бити и 25-30 степени.
До подножја Тродоса стиже се добрим путем из правца Никозије (удаљеност је неких 80-ак километара) или Лимасола (на 60-ак километара). Цео масив, иначе, обилује старим православним црквама и манастирима, а не треба заборавити ни села, од којих многа изгледају као заборављена у прошлости. У селу Какопетрија, на пример, има много старих ку}а, које су реновиране и у њима људи опет живе. Од села Ленија направљена је права мала сликарска колонија.
Најпознатији манастирски комплекс је Кикос, који је основао византијски цар Алексије Комнен у 11. веку. Он је манастиру поклонио и три иконе Девице Марије, за које се верује да их је насликао лично Свети Лука. У близини овог манастира је Трони (Престо Девице Марије) као и гроб Архиепископа Макариоса, првог председника независног Кипра.