Наш народ је, ако је икада то и знао, последњих година сасвим заборавио да политички мисли. Да сам сазнаје, размишља, обрађује податке и закључује. Да сумња. Да не верује.
Да размишља логично, проницљиво, што га је увек красило.
Заборавио је да на политичаре гледа као на касту склону однарођавању, криминалним радњама, покондирености… да их стално контролише, преиспитује, нагони на одговорност. Напротив: слепо прихвата разне будалаштине, „баронисања“, размахивања крупним речима и још већим бројкама, упркос чињеници да то у пракси – не осећа.
У реду: нема наш народ у томе помоћ медија, оног „пса чувара демократије“, чија је улога у сваком друштву да предоче обичним људима, бирачима, све чињенице и аспекте. Нема, јер је допустио да политичари униште свог најљућег непријатеља – медије – и отупе оштрицу новинара, економски их уништавајући и људски и професионално понижавајући, стварајући истовремено мрежу пропагандних средстава.
Наш народ нема више медије.
Али има здрав разум.
Или нема?