Отмице путничких авиона у СФРЈ и њихови пребези у иностранство увек су били забрањена тема, јер је по сваку цену ваљало сачувати идиличну слику социјалистичке државе. Па ипак, зна се за бар осам отмица (кажу истраживачи), од којих је свакако најпознатија, најгламурознија, најозбиљнија и „најсвежија“ она која се догодила 26. септембра 1981. Тада је група криминалаца из Хрватске отела ЈАТ-ов „боинг 727-200“ YU-AKF, са 98 путника и осам чланова посаде, на линији Титоград (Подгорица) – Београд преко Дубровника.
Иако је било прилично напето и опасно, све је завршено срећно и без жртава. Штавише, и крајње необично: путници су успели да намагарче отмичаре и побегну из летелице, а полицији у Ларнаки преостало је само да ухапси збуњену терористичку дружину.
Авион је полетео из Титограда (Подгорице) касно увече и кренуо да покупи још једну групу путника у Дубровнику. Када је узлетео са писте аеродрома Чилипи, устала су три дугокоса младића. Двојица су извадила пиштоље, а један нож, и уз галаму и претњу стјуардеси, којој су ставили нож под грло, и путницима којима су прислањали цеви на слепоочнице, испразнили седишта у првим редовима. Затим су пилоту Љубомиру Зекавици наредили да авион усмери најпре ка Бриндизију, али су непосредно пре овог града на југу Италије променили план и тражили да се лети ка Израелу. Копилот је успео да контроли летења пошаље сигнал да је авион отет.
Ипак, нису имали довољно горива, које су морали да допуне у Атини, и то на једвите јаде: грчке власти најпре нису допуштале слетање, али су попустиле када им је капетан јавио да ће у том случају, због недостатка горива, летелицу приземљити у центру града. Било је то око поноћи. Када је гориво допуњено, настављен је лет према аеродрому „Бен Гурион„, али су им Израелци забранили улазак у свој ваздушни простор. Под претњом два израелска „фантома“, спремних да оборе путнички авион ако ипак покуша слетање, у зору наредног дана слетели су у Ларнаку на Кипру.
Јелић и Николић, сусрет после много година
У авиону из Титограда био је комплетан први тим ФК „Будућност“ са стручним штабом, неколико глумаца, политичара и хероја и прекаљених бораца из Другог светског рата. Такође, тим летом је у Београд на носилима упућена и једна тешка болесница, па су отмичари пристали да је на Кипру искрцају, јер јој се здравље погоршавало. До аута хитне помоћи испратили су је лекар „Будућности“ др Ђуро Мусић и стјуардеса Радица Ђурђевић. Отмичари су Мусићу дозволили да остане уз пацијенткињу, али је он то одбио и вратио се у авион. У авион се последња вратила Радица . Она је „заборавила“ да затвори и забрави врата у репу авиона и само је преко њих навукла завесу. Неки путници су то приметили, па су почели да смишљају план за бекство док траје танковање. Договорили су се да направе лажну узбуну, створе панику и тако побегну. Нисам успео да утврдим да ли је тачна прича, коју је неко од глумаца много касније испричао, да је један од фудбалера у тоалету запалио новине. Углавном… Неко је повикао: „Пожар„! У том моменту, сви су нагрнули ка отвореним вратима, а фудбалери „Будућности“ су отворили и бочна врата, па су сви путници и ова стјуардеса изашли.
ПУТНИЦИ
Хроничар др Вукосав – Вуле Балевић у својој књизи „Отмице и удеси југословенских авиона“ објавио је списак путника у авиону YU-AKF. Била је ту, најпре, цела екипа „Будућности“: Радован Бујић, Зоран Никитовић, Славко Влаховић, Зоран Воротовић, Миомир Бакрач, Војислав Вукчевић, Бранислав Дробњак, Зоран Батровић, Жарко Вукчевић, Петар Љумовић, Мојаш Радоњић, Мирко Радиновић, Драган „гузоњица“ Вујовић, Драгољуб Брновић, Василије Калезић, Славенко Кузељевић, тренери Ђорђе Герум и Милутин Фолић, др Ђуро Мусић и физиотерапеут Љубомир Радуновић. Поред њих, у авиону је био генерал Милан Шијан, народни херој, ратни командант Шесте личке бригаде, која се прославила спасавајући Тита приликом познатог десанта на Дрвар, затим генерал Божо Лазаревић, прекаљени ратник Драган – Батаја Секулић, па познати политичар из тог времена Петар Ракочевић, глумци Марко Николић, Миша Јанкетић и Жарко Лаушевић (Мики Манојловић се због страха од летења закључао у хотелску собу и није ни укрцао у авион), естрадна звезда Биљана Петровић… Најмлађи путник је било једно двогодишње дете, а најстарији 90-годишња Томна Вучелић.
Остала је урбана легенда да је, трчећи преко писте аеродрома у Ларнаки, популарни фудбалер „Будућности“ – „гузоњица“ Вујовић (мада има и оних који тврде да је то био капитен Љумовић) – назван тако због упечатљивог доњег дела тела, махао рукама према кипарским полицајцима и викао „Бандитос, бандитос„.
Ипак, стјуардеса Радица Ђурђевић се вратила у авион да буде уз своје колеге, а то је учинио и пилот „ЈАТ-а“ Гојко Вујановић, који је летео као путник. С њима се у авион вратио и капитен „Будућности“ Петар Љумовић, коме је Радица блиска рођака.
Још док је трајало бекство, посада је појачала до максимума расхладне уређаје у авиону, па се кабина почела да се испуњава паром. То је отмичаре уверило да нешто заиста гори. Они су се панично растрчали по авиону, покушавајући да утврде где гори, а то су искористили посада, Вујановић и Љумовић да искоче кроз предња врата. Оставши сами, отмичари су се предали.
А ко су били отмичари?
Авион су отели Боривоје Јелић из Бјеловара, његов суграђанин Мирко Крижић и Милан Прпић из Ријеке. Вођа ове дружине био је Јелић, који је својевремено побегао из затвора и настанио се у Немачкој, где је због покушаја убиства провео иза браве шест година. Онда је изручен СФРЈ (Хрватској) и наставио издржавање казне у Лепоглави. Ту се упознао и уортачио са Крижићем и Прпићем. Ту су, изгледа, сковали план о отмици, а у остварењу тог наума им је помогао и Предраг Видаковић из Ријеке. Финансирао их је Јосип Валентић, угоститељ из Загреба, а логистику им је пружила Јелена Докмановић, књиговезац из Бјеловара. Управо она је, изгледа, поред у тим годинама пословично лабаве и комфорне контроле на титоградском аеродрому, унела оружје и потом све време мирно седела међу отетим путницима са којима је и побегла из авиона на аеродрому у Ларнаки.
На суђењу терористима у Београду, Боривоје Јелић је осуђен на осам година затвора, Мирко Крижић на пет, Милан Прпић на три, Предраг Видаковић на две, Јосип Валентић на годину и по, док је Јелена Докмановић, за велико чудо и из до данас неразјашњених разлога, ослобођена. Др Вукосав – Вуле Балевић тврди да је досије са суђења из непознатих разлога спаљен 1992. године!
Остала је озбиљна сумња да су у све били уплетени и прсти злогласне немачке терористичке групе Бадер-Мајнхоф. У емисији “Голи живот” код Миломира Марића, гостовао је сам Јелић, и испричао га је адвокат саветовао да у судници не држи политичке говоре, него да се изјасни као авантуриста, иначе би казна била вишедеценијска. А о поводу отмице је рекао, да му је жеља најпре била да убије Тита. Али, доспео је у затвор у Немачкој, а у међувремену је Тито умро. У затвору се упознао са „неким људима“ из Бадер-Мајнхофа и под њиховим утицајем одлучио да отме авион. Да направи скандал. У то време отмице авиона су биле у моди у целој Европи. Скандал јесте направљен, али никакав циљ није постигнут. После одлежане затворске казне, Јелић је отишао у Шведску, тамо се оженио, и добио две ћерке, које су садпрвакиње у професионалном боксу.
Светска штампа је после овога била пуна наслова типа „Отмичари, немојте киднаповати Југословене, они ће киднаповати вас“.
Фото: pbase.com, prva.rs
Po jednoj verziji požar su inscenirali generali Šijan, inače otac režisera Slobodana Šijana, i Lazarević. U toaletu aviona zapalili su staru podgoričku „Pobjedu“ koju je jedan od njih imao kod sebe. Kada je dim počeo da se širi, nakon čega su se čuli i povici „požar, požar,“ putnici su se uskomešali i krenuli da napuštaju avion kroz tad već otvorene sve izlaze iz letelice.
Žarko Laušević je o ovom događaju na sličan način pisao u svojoj „Drugoj knjizi – Dnevnik jedne robije.“
Više i ne znam šta pamtim, a šta se kasnije „nakačilo“ na to sećanje.
Inače, fin tekst. Ovaj detalj o „umešanosti“ Bader-Majnhofa nisam znao, mada mislim da je to samo naknadno dodavanje na težini celoj priči.
Tadašnja štampa, ako dobro pamtim, otmičare je uglavnom opisivala kao grupu zbunjenih i nesigurnih ljudi koji ni sami nisu baš znali šta zapravo hoće. Reakcije putnika i „šetnja“ po Mediteranu još više su ih, verovatno, unervozili.
Priča je uglavnom tačna, a s obzirom da je moja majka bila u tom avionu (kao službenik JAT-a), samo još par detalja, radi istinitosti:
– U avionu nije bilo pravog požara, ali je tačno da su putnici počeli da viču „Požar, požar“ nakon čega je nastala panika.
– Otmica je bila isplanirana kako bi bio otet neko od visokih državnih zvaničnika koji su prethodnih dana boravili u Cavtatu, gde je u hotelu „Croatia“ održan tradicionalni seminar „Socijalizam u svetu“, na koji su dolazili visoki gosti iz inostranstva, kao i naše glavešine. Bilo je planirano da se neki od njih vrate za Beograd tim avionom, ali je u poslednji čas organizovan još jedan koktel te večeri, zbog čega su glavni gosti ipak ostali u „Croatiji“ i nisu se ukrcali u avion.
– Posle Izraela koji je avion oterao naoružanim „Fantomima“, plan je bio da se ide za Libiju ali je ponovo ponestajalo goriva, što je kapetanu Zekavici omogućilo da nagovori otmičare da ipak slete u Larnaku. Njihov plan je bio da se let nastavi odmah posle punjenja goriva, ali je cpt. Zekavica dobro znao da je Larnaka bila prilično dobro opremljena za otmice, s obzirom da su tih godina mnogobrojni oteti avioni sa Bliskog istoka sletali upravo tu. To je sigurno i bio jedan od faktora zašto se sve dobro završilo, mada se kiparska policija nije istakla u odvajanju žita od kukolja nakon bežanja putnika iz aviona.
– JAT je, još dok se nije znao tačan ishod, istog dana poslao svoj Boing 727 u Larnaku sa pregovaračima, članovima bezbednosnih agencija Jugoslavije i nekoliko novinara, u nadi da će se sve dobro završiti i da će taj avion vratiti putnike za Beograd. Tako je i bilo, putnici iz otetog aviona su još tog popodneva, posle celonoćne „avanture“ iznad Mediterana sleteli nazad u Beograd.
– Fudbaleri Budućnosti (a i drugi) odlično su se snašli našavši nekoliko svojih kolega fudbalera koji su igrali na Kipru, pa su od njih pozajmili novac i „poharali“ Duty Free na aerodromu u Larnaki. Sony televizori, razne druge tehnike, viskiji i ostalo. Znalo se da u Beogradu na dolasku neće biti nikakve kontrole, a u to vreme praktično ništa nisi mogao da uneseš bez ogromne carine, pa se ceo stres na kraju nekima bar malo isplatio.
Aerodrom u Dubrovniku se nalazi u mestu ćilipi a ne čilipi
Уз дужно поштовање, држим се званичног назива. Дакле, Чилипи.
https://www.google.com/maps/place/%D0%90%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%94%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA/@42.5582067,18.2602961,14z/data=!4m5!3m4!1s0x134c12438e0682e9:0x2538211391c551d9!8m2!3d42.560834!4d18.2621319?hl=sr
https://abago.com/rs/aerodrom/cilipi-dubrovnik/