Нека јој неко каже да ми недостаје.
Нека јој неко јави да су ми дани сиви,
тмурни, зимовити, расејани.
Нека и помисли да је лажу,
али,
нека јој кажу,
да су ми прсти тежи од олова,
а глас покидан од вина
и фантомских болова
срца које ми је заледила.
Нека јој, забога, неко успут провуче
да је инат лоша работа,
да ипак тражим њен мирис
и ногу преко моје,
и да су ми потребне све оне њене
несавршености и мане
и да бих дисао
и да бих писао.
Нека јој неко каже да је сањам,
па макар је и не била брига за то.