Данас се сећам… Имам дистанцу, па на све могу да гледам и смиреније, и рационалније, и с познавањем других извора. И знам оно што тада нисам знао…
Али, ни данас, као ни свих дана пре, не могу да им опростим. И никад им нећу опростити. И надам се да ће их сустићи казна сразмерна свему лошем шта су учинили и шта чине. И верујем да ово шта им се сада спорадично дешава представља део те казне, неко „препеглавање“ божанском правдом, иако страдају суштински, субјективно недужни. Као и у Србији 1999. И у другим државама где је њихов себични интерес налагао да се играју судбинама људи и нација.
Једино што не желим – не желим да за једно дете које су убили, страда ни једно њихово. Хтео-не хтео, не могу да будем скот као они. Јер ту нема сразмере. Нису деца крива. Одрасли, неки, јесу. И зато немам проблем да за једно дете које су убили, стотину њихове деце постану сирочићи. И то опет, и само, кад и ако њихова сила не брани њих саме, већ фалсификује, креира и намешта да би оправдала нешто нечовечно.
Топлана Нови Београд
Исти ови скотови, које свака наша влада од 2000. године наовамо вуче за рукав и куне се у вечно пријатељство, од тог 24.марта 1999. сручили су толико смрти на Србију, истом бруталношћу каквом су то ранијим приликама радили они за које смо знали да су нам крвни непријатељи и да желе да нас истребе.
Дуг према људима који су тад изгинули, који су остали инвалиди, који су остали без најмилијих и имовине – јесте да се КОНАЧНО утврди колико су тачно људи у Србији убили амерички и европски државни терористи из ваздуха, колико њихови арнаутски извршитељи на терену, колико је остало инвалида и сирочади, шта је све уништено и колика је штета. Све оно шта ни дан данас не знамо.
Али, како пребројати колико је људи посредно убијено, колико њих је умрло, умире или ће умрети од рака, који су посејали по Србији, посебно на њеном југу? Како избројати трајно оштећену децу која се родила или ће се родити? Како сабрати штету која је дугорочно настала као последица?
Генералштаб
А све је почело у моменту кад огромна већина народа није веровала да су претње стварне и да се они, за чије смо интересе и циљеве толико пута у прошлости гинули као савезници, неће одлучити да први пут после Другог светског рата бомбама разоре једну државу у Европи.
Два дана пре почетка бомбардовања, 22. марта, сам, као и неколико дана пре тога, „окапавао“ чекајући да се Милошевић и Холбрук око нечега „договоре“, иако су сви знали да договора неће бити.
Када сам касније увече, после коначног неуспеха „преговора“, дошао из „Хајата“ на једну прославу „Младенаца“, прво што су ме окупљени питали било је – „хоће ли нас вечерас бомбардовати„?
– Не – одговорио сам. – Можда сутра, али ја „типујем“ на прекосутра.
И још једном се потврдило да су моје политичке прогнозе, за разлику од спортских, редовно тачне.
Стварно, кад се сад сетим тог дана, када је све почело…
Један од мојих најдужих дана у редакцији. Чинило ми се да сам хоботница. Телефони, рачунар, телекс… И дописници, и пријатељи, јављали су и најситнију информацију.
Моја тадашња уредница, Јелка, једна дивна жена огромног новинарског знања и не тако срећног живота, прелепљивала је прозоре тракама. „Знате, Небојша, бомбе нас можда неће убити, али стакло је опасно, срча може да нас унакази„.
Роман, тихи, драги човек, с једним мајчиним бубрегом у себи, и другим који не ради, ћутке је лупао кврчице на Танјуг, иако није било извесно да ће ишта од тога ићи у новине.
Доајен спољне, Кека, преносио нам је сазнања о авио бомбама које ће бити коришћене: „Та, ако нас погоди, убија. Мале су шансе да нас осакати„.
Мурино
Правили смо новине као да смо знали како ћемо сутра доћи до читалаца. А нисмо знали.
Кева је покушавала да ме убеди да идем у стан, јер, „најпре ће гађати медијске куће„. Бака и она су већ осмислиле склониште у клоњи. Унеле су ћебад, а Сања је донела коњак. Кад је бал…
Јасна је хтела да дође у „Новости“, ако је суђено, да будемо заједно.
Неко се, заборавих ко, у деску хистерично смејао.
Нашег локалног миша, који је редовно долазио на оброк код Кеке, није било.
Мобтелова мрежа 063 је била у колапсу. Зато је аналогна 061 радила савршено.
Онда се, нешто иза 19 сати, јавила Мира из Рима. Плакала је. „Небојша, кренули су. Кренули су. Сад гледам. Кренули су„.
Исту вест су затим јављали и други дописници.
Алексинац
Ми смо мирно чекали да груне. У редакцији је владала чудна, необична тишина. А било нас је неуобичајено више у односу на то доба сваког другог дана. Тек понеки мукли уздах. Тихо „јебига“, у браду.
Нисмо знали да ли ће уопште бити зграде и штампарије сутра, да ли ће бити камиона, мостова и путева за дистрибуцију, да ли ће имати ко да продаје и ко да чита новине… па ипак, правили смо их. Тек уз минимум речи, да би све изгледало цакум-пакум.
Онда се први пут затресло.
Нисмо знали ни шта, ни где. Али смо тад постали свесни шта се дешава.
Остало је историја.
Фото: B92.net, intermagazin.com, fonet.rs, novosti.rs, avijacija.com
Никада не смемо да заборавимо. Свако од нас носи слична сећања на овај дан.
Хвала за ово подсећање..
Ruzno vreme i dogadjaji, ali nikad im nisam oprostio niti cu njihovo poimanje ,,milosrdni andjeo,, 🙁
Знате шта, то што не желите да њихова деца страдају док истовремено немате проблем да стотине њихових одраслих људи погину и та деца постану сирочићи, делује као половично прање савести од мржње. Као, децу не мрзим, али одрасли нека страдају.
Ја се прецизно изражавам: рекао сам да немам проблем с томе, а не да мрзим. Дакле, немам осећај саосећања за оне који нису имали милости и саосећања за мој народ – и немам. Свако треба да сноси последице својих чинидби. Те 1999. обичан човек је страдао због ствари које суштински немају везе са њиме, сем, уколико се не подразумева да је одговоран због избора Милошевића. И нико није водио рачуна о стотинама, или хиљадама, убијених и осакаћених. Ни о деци.
Из тога што сте рекли да се закључити да у срцу носите мржњу према народима држава агресора, јер да није тако, текст би био другачији. У најмању руку присутна је жеља за осветом, што и експлицитно пише у тексту . То што сте децу изузели је неискрен потез, потпуно ван склада са оним што сте написали о одраслима, и по мени, потпуно непотребан јер ако можете желети да обичан народ страда и гине, онда саосећање за децу уопште не делује искрено. Нарочито када се после поштеђивања те деце каже да уопште не би био проблем да она постану сирочићи.
И многи одрасли који живе на Западу били су деца када нас је Запад бомбардовао и нису ништа криви. Уосталом, колики утицај имамо ми на своју владу, толики имају и обични људи на Западу. А сви знамо колико наша влада слуша свој народ.
Што би, забога, била мржња, ако не могу да опростим нешто лоше, страшно и дугорочно веома негативно, што су урадили мом народу? Мислите да је мржња то што им не желим ништа добро? Па, између љубави и мржње постоји још читав спектар осећања. Допустите да се моја осећања налазе у оквиру њега. Можда мржњу налазите у веровању да ће их сустићи казна за све лоше што чине? То велим и за себе, нека ме стигне казна за све лоше што учиним, а себе не мрзим сигурно. Међутим, нигде експлицитно није изражена ни жеља за осветом, немојте ми то импутирати. Наравно да страдају недужни: и овде, и тамо. Али да, када се неком народу, ко је толики осиромашени уранијум посејао по нашој земљи, дугорочно унаказио генерације људи, догоди нешто лоше, искрено, и не осећам неку посебну емпатију
Ако некоме не желимо ништа добро, то корен има у мржњи. А жеља за осветом је експлицитно наведена овде, цитирам: – И надам се да ће их сустићи казна сразмерна свему лошем шта су учинили и шта чине.
То је сасвим људска реакција узевши у обзир оно што смо преживели. Али, пре него народ, треба да кривимо политичаре и лобисте који су агресију покренули, и да пробамо да живимо даље, без мржње, јер ће она најпре нас отровати.
Мени је засметало политички коректно ограђивање од деце, уз истовремену жељу да се неком одраслом нешто лоше деси, као да су одрасли морално оправдане мете.