NEŠTO KAO SEĆANJE NA ZLOČIN

 

Danas se sećam… Imam distancu, pa na sve mogu da gledam i smirenije, i racionalnije, i s poznavanjem drugih izvora. I znam ono što tada nisam znao…

Ali, ni danas, kao ni svih dana pre, ne mogu da im oprostim. I nikad im neću oprostiti. I nadam se da će ih sustići kazna srazmerna svemu lošem šta su učinili i šta čine. I verujem da ovo šta im se sada sporadično dešava predstavlja deo te kazne, neko „prepeglavanje“ božanskom pravdom, iako stradaju suštinski, subjektivno nedužni. Kao i u Srbiji 1999. I u drugim državama gde je njihov sebični interes nalagao da se igraju sudbinama ljudi i nacija.

Jedino što ne želim – ne želim da za jedno dete koje su ubili, strada ni jedno njihovo. Hteo-ne hteo, ne mogu da budem skot kao oni. Jer tu nema srazmere. Nisu deca kriva. Odrasli, neki, jesu. I zato nemam problem da za jedno dete koje su ubili, stotinu njihove dece postanu siročići. I to opet, i samo, kad i ako njihova sila ne brani njih same, već falsifikuje, kreira i namešta da bi opravdala nešto nečovečno.

 

Toplana Novi Beograd

 

Isti ovi skotovi, koje svaka naša vlada od 2000. godine naovamo vuče za  rukav i kune se u večno prijateljstvo, od tog 24.marta 1999. sručili su toliko smrti na Srbiju, istom brutalnošću kakvom su to ranijim prilikama radili oni za koje smo znali da su nam krvni neprijatelji i da žele da nas istrebe.

Dug prema ljudima koji su tad izginuli, koji su ostali invalidi, koji su ostali bez najmilijih i imovine – jeste da se KONAČNO utvrdi koliko su tačno ljudi u Srbiji ubili američki i evropski državni teroristi iz vazduha, koliko njihovi arnautski izvršitelji na terenu, koliko je ostalo invalida i siročadi, šta je sve uništeno i kolika je šteta. Sve ono šta ni dan danas ne znamo.

Ali, kako prebrojati koliko je ljudi posredno ubijeno, koliko njih je umrlo, umire ili će umreti od raka, koji su posejali po Srbiji, posebno na njenom jugu? Kako izbrojati trajno oštećenu decu koja se rodila ili će se roditi? Kako sabrati štetu koja je dugoročno nastala kao posledica?

 

Generalštab

 

A sve je počelo u momentu kad ogromna većina naroda nije verovala da su pretnje stvarne i da se oni, za čije smo interese i ciljeve toliko puta u prošlosti ginuli kao saveznici, neće odlučiti da prvi put posle Drugog svetskog rata bombama razore jednu državu u Evropi.

 

Dva dana pre početka bombardovanja, 22. marta, sam, kao i nekoliko dana pre toga, „okapavao“ čekajući da se Milošević i Holbruk oko nečega „dogovore“, iako su svi znali da dogovora neće biti.

Kada sam kasnije uveče, posle konačnog neuspeha „pregovora“, došao iz „Hajata“ na jednu proslavu „Mladenaca“, prvo što su me okupljeni pitali bilo je – „hoće li nas večeras bombardovati„?

Ne – odgovorio sam. – Možda sutra, ali ja „tipujem“ na prekosutra.

I još jednom se potvrdilo da su moje političke prognoze, za razliku od sportskih, redovno tačne.

 

Stvarno, kad se sad setim tog dana, kada je sve počelo…

Jedan od mojih najdužih dana u redakciji. Činilo mi se da sam  hobotnica. Telefoni, računar, teleks… I dopisnici, i prijatelji,  javljali su i najsitniju informaciju.

Moja tadašnja urednica, Jelka, jedna divna žena ogromnog novinarskog znanja i ne tako srećnog života, prelepljivala je prozore trakama. „Znate, Nebojša, bombe nas možda neće ubiti, ali staklo je opasno, srča može da nas unakazi„.

Roman, tihi, dragi čovek, s jednim majčinim bubregom u sebi, i drugim koji ne radi, ćutke je lupao kvrčice na Tanjug, iako nije bilo izvesno da će išta od toga ići u novine.

Doajen spoljne, Keka, prenosio nam je saznanja o avio bombama koje će biti korišćene: „Ta, ako nas pogodi, ubija. Male su šanse da nas osakati„.

 

Murino

 

Pravili smo novine kao da smo znali kako ćemo sutra doći do čitalaca. A nismo znali.

Keva je pokušavala da me ubedi da idem u stan, jer, „najpre će gađati  medijske kuće„. Baka i ona su već osmislile sklonište u klonji. Unele su ćebad, a Sanja je donela konjak. Kad je bal…

Jasna je htela da dođe u „Novosti“, ako je suđeno, da budemo zajedno.

Neko se, zaboravih ko, u desku histerično smejao.

Našeg lokalnog miša, koji je redovno dolazio na obrok kod Keke, nije bilo.

Mobtelova mreža 063 je bila u kolapsu. Zato je analogna 061 radila savršeno.

Onda se, nešto iza 19 sati, javila Mira iz Rima. Plakala je. „Nebojša, krenuli su. Krenuli su. Sad gledam. Krenuli su„.

Istu vest su zatim javljali i drugi dopisnici.

 

Aleksinac

 

Mi smo mirno čekali da grune. U redakciji je vladala čudna, neobična tišina. A bilo nas je neuobičajeno više u odnosu na to doba svakog drugog dana. Tek poneki mukli uzdah. Tiho „jebiga“, u bradu.

Nismo znali da li će uopšte biti zgrade i štamparije sutra, da li će  biti kamiona, mostova i puteva za distribuciju, da li će imati ko da  prodaje i ko da čita novine… pa ipak, pravili smo ih. Tek uz minimum reči, da bi sve izgledalo cakum-pakum.

Onda se prvi put zatreslo.

Nismo znali ni šta, ni gde. Ali smo tad postali svesni šta se dešava.

Ostalo je istorija.


Foto: B92.net, intermagazin.com, fonet.rs, novosti.rs, avijacija.com

 

Facebook Comments
PODELI:

7 thoughts on “NEŠTO KAO SEĆANJE NA ZLOČIN”

  1. Nikada ne smemo da zaboravimo. Svako od nas nosi slična sećanja na ovaj dan.
    Hvala za ovo podsećanje..

  2. Znate šta, to što ne želite da njihova deca stradaju dok istovremeno nemate problem da stotine njihovih odraslih ljudi poginu i ta deca postanu siročići, deluje kao polovično pranje savesti od mržnje. Kao, decu ne mrzim, ali odrasli neka stradaju.

    1. Ja se precizno izražavam: rekao sam da nemam problem s tome, a ne da mrzim. Dakle, nemam osećaj saosećanja za one koji nisu imali milosti i saosećanja za moj narod – i nemam. Svako treba da snosi posledice svojih činidbi. Te 1999. običan čovek je stradao zbog stvari koje suštinski nemaju veze sa njime, sem, ukoliko se ne podrazumeva da je odgovoran zbog izbora Miloševića. I niko nije vodio računa o stotinama, ili hiljadama, ubijenih i osakaćenih. Ni o deci.

      1. Iz toga što ste rekli da se zaključiti da u srcu nosite mržnju prema narodima država agresora, jer da nije tako, tekst bi bio drugačiji. U najmanju ruku prisutna je želja za osvetom, što i eksplicitno piše u tekstu . To što ste decu izuzeli je neiskren potez, potpuno van sklada sa onim što ste napisali o odraslima, i po meni, potpuno nepotreban jer ako možete želeti da običan narod strada i gine, onda saosećanje za decu uopšte ne deluje iskreno. Naročito kada se posle pošteđivanja te dece kaže da uopšte ne bi bio problem da ona postanu siročići.

        I mnogi odrasli koji žive na Zapadu bili su deca kada nas je Zapad bombardovao i nisu ništa krivi. Uostalom, koliki uticaj imamo mi na svoju vladu, toliki imaju i obični ljudi na Zapadu. A svi znamo koliko naša vlada sluša svoj narod.

        1. Što bi, zaboga, bila mržnja, ako ne mogu da oprostim nešto loše, strašno i dugoročno veoma negativno, što su uradili mom narodu? Mislite da je mržnja to što im ne želim ništa dobro? Pa, između ljubavi i mržnje postoji još čitav spektar osećanja. Dopustite da se moja osećanja nalaze u okviru njega. Možda mržnju nalazite u verovanju da će ih sustići kazna za sve loše što čine? To velim i za sebe, neka me stigne kazna za sve loše što učinim, a sebe ne mrzim sigurno. Međutim, nigde eksplicitno nije izražena ni želja za osvetom, nemojte mi to imputirati. Naravno da stradaju nedužni: i ovde, i tamo. Ali da, kada se nekom narodu, ko je toliki osiromašeni uranijum posejao po našoj zemlji, dugoročno unakazio generacije ljudi, dogodi nešto loše, iskreno, i ne osećam neku posebnu empatiju

          1. Ako nekome ne želimo ništa dobro, to koren ima u mržnji. A želja za osvetom je eksplicitno navedena ovde, citiram: – I nadam se da će ih sustići kazna srazmerna svemu lošem šta su učinili i šta čine.

            To je sasvim ljudska reakcija uzevši u obzir ono što smo preživeli. Ali, pre nego narod, treba da krivimo političare i lobiste koji su agresiju pokrenuli, i da probamo da živimo dalje, bez mržnje, jer će ona najpre nas otrovati.

            Meni je zasmetalo politički korektno ograđivanje od dece, uz istovremenu želju da se nekom odraslom nešto loše desi, kao da su odrasli moralno opravdane mete.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *