NIJE MI ŽAO

 

Nije mi žao što sam bio učesnik ni jednih demonstracija protiv Miloševića, svih, zaključno sa onim od 5. oktobra: savest mi je mirna i obraz čist.

Nije mi žao, jer sam shvatio da ovde nije problem jedan čovek, već ljudi, mentalitet i sistem: da sam umesto demonstriranja postupio racionalno i otišao u neku normalnu državu, što imadoh prilike, uvek bih prebacivao sebi da nisam dovoljno učinio i verovao u idealizovanu sliku Srbije i Srba.

Rezultat svega je da bih danas, sa bezmalo 50 godina, vrlo rado otišao negde i sa normalne udaljenosti posmatrao ovu balegu, ali, jbg, nemam snage da počinjem iz početka, a nešto manjkaju kombinacije kakve sam imao pre 25 ili 15 godina, pa mi ostaje samo da se nadam i da činim sve da bar svoje dete sklonim odavde.

A posle Đinđića, Živkovića, Koštunice, Tadića, Nikolića, Đilasa, Vučića… Posle raznih Kolesara, Janjuševića, Bodruma, kofera, Bulatovića, Krištoa, tunela… Posle trijumfalnih ustoličenja Dačića, Mrke, Bajatovića, Obradovića… Posle raznih Krkobabića, Ugljanina, Ilića, Vulina, Babića i njima nalik… Mislim se nešto – Vučiniću, pizda li ti materina, pa zar onda nije bilo bolje da je onaj kreten ostao? Bar bi znali na čemu smo, i ne bi se ni u šta nadali

Želim vam dobro petooktobarsko sunčano jutro. Svako. Isto.

Facebook Comments
PODELI:

1 thought on “NIJE MI ŽAO”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *