Није то ништа, драга,
шта моја сујета не може да реши.
Да закопа довољно дубоко,
да се више никад не сетим.
Да окружи високим зидовима,
који не дају ни поглед ни сећање
на твоја бедра,
на твоје усне,
на твоје груди…
Није то ништа, заиста,
шта моја сујета не може да реши.
Да загрне паучином, игнорисањем,
да покопа, да избрише…
Да убеди и мене и цео свет
да те никада није било у мом животу:
ни твојих бедара,
ни твојих усана,
ни твојих груди…
Није то ништа, веруј,
шта моја сујета не може да реши.
Да смести у подсмех, напише песму,
обесмисли, обезвреди…
Да извргне руглу и подсмеху,
као да се не сећам сваког дана
тих твојих бедара,
тих твојих усана,
тих твојих груди…