НОВИНАР, ЖРТВА ПОЛИТИЧАРА И ТАЈКУНА Како смо од паса чувара демократије, постали омражена сорта

ТАНЈУГ јавља – да више не постоји. Не знам да ли ће баш то бити последња вест некадашње „Телеграфске Агенције Нове Југославије„, потоње „Новинске агенције ТАНЈУГ„, али знам да ће бити последња по којој ће овај бард новинарства некадашње Југославије остати запамћен. Небитно да ли ће, у некој форми и „некако“, ипак остати, ТАНЈУГ какогод неће опстати.

Tanjug. Foto: B92.net

Не, ово није омаж ТАНЈУГ-у, нити покушај да се расплете да ли је због имовине, зграде у најстрожем центру Београда, или каквог другог политичарско-тајкунског интереса, плански убијен један од малобројних преосталих каквих-таквих ослонаца нормалног новинарства у Србији.

Убијање ТАНЈУГ-а само је још један у низу доказа да „ова држава“, или, прецизније, политичари који је воде (а небитно којих су боја, јер сви исто раде) и тајкуни који од ње зарађују, имају интерес да униште и ово мало преосталог независног и слободног новинарства. И медијски мрак и страховладу у Србији упакују у „обланду“ скандалозног, таблоидног „новинарства“.

Приметићете да користим два термина: новинарство и „новинарство“. Већ дуго правим ту разлику, наизглед малу, оличену само у наводницима, да би се разликовали професија у свом изворном облику, и њен наказни, дефектни облик створен, промовисан и подржан од политичарско-тајкунске касте. Исто разликовање чиним и код појмова новинар и „новинар“. И код појмова медиј и „медиј“.

Управо, други директан мотив за ово писање је фејсбук статус познате наше блогерке, уважене Мирјане Мимице, у коме – с тачке гледишта обичног грађанина, с великим правом – новинаре уписује у списак најлошијих људских особина и најнеморалнијих професија. На листу, нека ми буде допуштено тумачење, самог људског дна.

Статус Мирјане Мимице на Фејсбуку

Није, наравно, чудо што обичан конзумент медија овако мисли. Грађанин добија „коначну информацију“, а она се, последњих година, у Србији свела на скандал, неморал, безобзирност, вулгарност, безобзирну битку за положај и новац… укратко, на заиста најлошије и најцрње људске особине. Све то, активно промовишу и спонзоришу управо они којима овакво стање у медијима највише и одговара: политичари и тајкуни. Да их нико не контролише, да их нико не пита, да ником не полажу рачуне.

Ми из медија – а кад кажем „ми“, мислим на преживеле одговорне професионалце, којих итекако још има – то нисмо ни могли ни хтели да одрађујемо. Ми смо они без наводника. Новинари. Зато су се „газде“ побринуле да нађу извршиоце радова. Ти извршиоци, најчешће опште полуобразовани и медијски необразовани јуришници, они су којима стављам наводнике. „Новинари“.

Урушавање државе и њених институција, убијање културе, образовања и морала, није могло да се не рефлектује на медије. Медији су део друштва. Надаље, они нису само гола информација. Медији су и штампа/емитерска техника, дистрибуција/пренос, адвертајзинг… Следствено томе, утицај на медије није само позив главном уреднику са „значајног места“. Штавише, тога и нема толико колико се верује: учинковита је и новинарска самоцензура у страху од губитка радних места. Утицај на медије је и страх од физичког напада на новинара. А највише и најефикасније од свега, утицај на медије одрађује се преко дистрибутивних мрежа, које су политичари законима отели медијским кућама и дали приватницима, и преко адвертајзинга, где једино има пара.  Прва „славина“ утиче на тираж и гледаност, друга директно одређује колико новаца „капне“ редакцији од огласа, а само од огласа медији живе. Математика је, надам се, јасна и без објашњавања.

Да не занемаримо чињеницу да и новинари од нечег морају да живе, да имају породице, децу, да је и плата од бедних и недостојних 30.000 динара ипак много већа од часног потуцања од редакције до редакције и мољакања за посао сачуваног образа.

А много је новинара без посла – између осталог, и зато што „новинари“ заузимају радна места за кудикамо мање новца него новинари, а за разлику од њих ови са наводницима немају моралних или еснафских кочница за одрадити шта је газди нужно. Газдама штампаних ствари типа Информер или Курир, појава у етру типа Пинк или Прва, и – као најцрњи део – у потпуном хаосу који влада у сфери, да је назовем тако, „интернет информативе“ (најновији пример, портал Телеграм, где наравно нема чак ни законом обавезног импресума) управо одговара такво стање, где се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Па као у сваком ријалитију, што је више псовки или секса, „медиј“ се боље котира, а они извршиоци новинарског посла који пристану на псовке или секс, боље зараде.

Отуда наше медијско дно: зато што новинари не пристају да буду такви извршиоци, па газде некажњено (зашто да не кажем – и од политичара охрабрено) форсирају „новинаре“.

И да се вратим на почетак. Ако без посла остане 180 људи из ТАНЈУГ-а, то ће ипак већином бити новинари, а не „новинари“, чак и ако се сложимо да је различит квалитет кадра. То је ЈОШ стотинак новинара без посла. То је још већи грабеж за оно мало радних места где се професија, знање, образовање још цене и где се још прима каква-таква плата колико-толико редовно. То је још већа могућност за уцене, претње или „пријатељске савете“.

Не, господо моја. Ово блато, ипак, нису креирали новинари. Они су само, као и друге професије, колатерална штета у општем грабежу и бескрупулозности, у којима најбоље пливају неморални, нечасни и за поштен посао неспособни комплексаши.