(MojIzbor.com, 9. август 2017. )
Мало-мало имамо прилику да видимо како се оспе сав гнев друштвених мрежа по новинарима, новинарству и медијима у Србији. У многим конкретним случајевима, не бих рекао да је незаслужено, јер је већина српских медија под контролом владе или у власништву владајућој странци блиских појединаца, и онда одрађују задатак који је по својим карактеристикама пре пропаганда него новинарство.
Ипак, сметају ми паушална “крпљења” по новинарству као таквом и новинарима генерално, без икакве селекције. Јер је новинарство и данас професија у којој раде хиљаде часних професионалаца. И зато ја сада ударам по онима који паушално, безобразно и неселективно све новинаре трпају у исти кош.
За ситуацију у новинарству најмање су криви новинари. Како то? Не аболирам новинаре. Ипак… Сви медији у Србији су нечије власништво: државе, неких фирми или појединаца, који сви најчешће имају везе с политиком, односно владајућом гарнитуром, и крупним бизнисом. Веома је мало од српске владе и домаћих “бизмизмена” финансијски независних медија, па је отуда и њихов утицај недовољно видљив. Чак и у тој малој групи, значајан број њих је ипак зависан и ипак у служби пропаганде: у овом случају, неке стране државе.
Најпрљавије послове у сваком од ових (провладиних/пропартијских) медија одрађује уска група “људи од поверења”, који, по својој суштини и нису новинари, већ пропагандисти. Приметићете да кад год пишем о њима користим наводнике. “Новинари”. Остали запослени, међутим, су у огромној већини часни професионалци, који се труде да посао обаве најбоље што могу, али је њихов рад слабо видљив у таблоидизираној држави. А држава је таква не због неколико хиљада новинара, већ због неколико милиона бирача.
Критиковаћете новинаре и новинарство, јер ћете видети да “новинарка” поклања кошуљу председнику државе, али нећете (или не можете?) да разумете да “уредник” на такав догађај не шаље новинара који ће политичару да СКИНЕ кошуљу с леђа, већ оног “новинара” који је поклања? Тог “уредника” је поставио газда, управо да би радио то шта и како ради: креирао информације и “јавност” у складу с потребама, а не у складу с истином. И тако је у огромној већини медија: и онима релативно нормалним и у најгорим таблоидима. Прави новинар ће за то време седети у редакцији и гледати како да “протури” важну информацију, коју ви ипак нећете приметити јер сте забављени кошуљом.
Рећи ћете – нема квалитетних медија. Истина, сем једне телевизије и неколико портала, у већини медија најуочљивији су немар, непажња, непрофесионализам и слугарање. Али, где сте били кад сам пред изборе предлагао да се купе неки (махом локални) медији, да се оснују нови медији, да се направи каква-таква равнотежа? О, треба за то пара, а ви их баш сада немате? Или: што то не оснује неки новинар? Да се не лажемо: држите до себе и пљујете по новинарима, а сваком другом од вас у рукама “Бљакформер”. Буните се због садржаја тих штампаних ствари (“Бљакформер”, “Курвир”, “Ало”…), али дајете паре у њихову касицу? Ви сте, сви, то допустили, а не неколико хиљада новинара који “нису изашли пред Владу да се буне” због уништавања новинарства. Али да, најлакше је туђим к. глогиње млатити и подметати туђу грбину да решава ВАШЕ обавезе.
Учестало говорим: медији су везани низом мафијашких уцена, које по обиму далеко превазилазе саме медије. Не рачунајући наменски основане, за “локалну употребу”; па чак и они, ако се случајно отргну, доживљавају своју коњску главу у кревету. Или се “отржу” као део “Циркуса Србијано”, свеједно. Шта може неки новинар, частан професионалац у тим медијима (а имају их, замислите, не само РТС, “Политика” или “Новости”, него и “Курвир” или “Ало”), да уради, сем да напусти посао, иако сам, лично, ничим не учествује у прљавом пропагандном злочиначком подухвату коју спроводи тих неколико “новинара”? ОК, да напусти посао и шта онда? Хоћете онда ви да га храните, децу да му издржавате, о пресветли моралисти? Ево видим све сте потрчали да нађете посао и пристојну плату Срђану Шкору, Ољи Бећковић, Вељку Пајовићу… Пар дана сте их тапшали по раменима, онда сте пар дана нарицали над тужном им судбином, а сад их се и не сетите. Ево, и мени маса људи свакодневно честита на храбрости, лупка ме по раменима кад нешто напишем, “све си у праву”, “браво”, “храбро, Вучина”; ох какаве сам салве дивљења добио кад сам изашао на чувеној изложби… али кад би дошло густо, колико њих би ми хранило Катарину? Уосталом, и сви да оду, шта би се изменило? Знате колико је сјајних новинара на бироу, или је променило струку? Нашле би се замене, јер ВИ не мењате систем, већ из удобности тастатуре просипате фекалије по новинарима. И те би замене биле, а и искуство нас учи, “новинари”, а не новинари.
Велите, новинари не дижу глас, не постављају питања. Имам другачији утисак – има још неколико медија и подоста новинара који раде професионално, али добро. Да се ограничимо на оно шта је свима видљиво. На Фејсбуку, на пример, видим велики број новинара који веома критички пишу о многим темама. То је једини медиј који им је доступан, али је далеко од занемарљивог. Ако ико користи интернет у Србији, он је на Фејсбуку, макар да гледа туђе слике с мора. Овамо тупите о нужности дигитализације, али глас новинара мерите само ако се нађе на ТВ, радију или штампи? Колико вас подели такав статус, чак и кад се не слаже, да би га што више људи видело? Мало, да вам кажем. Већину је страх и да “лајкује”. Добио сам, тако, коментар једне особе, да не шерује ништа са сајта за који ради 37 сјајних људи и међу њима бар 15 најбољих новинара (себе изузимам), јер још није нашла нешто што је толико “гађа”, да би поделила!? Па да ли је могуће? Баш ништа, од бар десет текстова сваког дана, ево четврти месец? Да се погледамо у очи: то је стандардни bullshit, кукавичка теза којом се забија глава у песак, јер је много лакше устврдити да новинари не дижу глас. Ваљда је новинарима посао да раде све оно шта би други требало да раде у друштву, а не раде, па онда – ‘ајд, трпај у надлежност новинарима.
Кад сам на друштвеним мрежама написао да месечни рад доброг информативно-аналитичког портала кошта 60.000 евра и питао колико вас би то претплатом подржало, јавило се 5-6 људи. Нисам позивао на претплату, само ме је занимао степен заинтересованости. И добио га, од 5-6 људи, који су домаћински понудили и по 10 евра за претплату. Па шта хоћете? Да неко све одрађује уместо вас, да вам приноси столицу, сажвакава, подмеће леђа, ризикује, а ви да не мрднете доњим делом леђа, да не би угрозили себе, свој посао, породицу? Али сте тако спремни и бескомпромисни у оценама да то неко други мора да уради. И шта би сад са сећањем на оне новинаре који су брутално егзекутирани, и чије убице још нису откривене?
За претходно поменути сајт, који сам поменуо као пример у једној расправи, добио сам “објашњења” да “раде неки које очима не могу да видим” или, пазите сад – “недостаје критичка мисао, објективизам, обрада сржи проблема, прозивање”! ЕЈ! Али онда та иста особа мртва ‘ладна призна да и не зна ко све ради за тај сајт (кад јој поменем једну новинарку коју је она претходно истакла као редак добар пример) па се брани тиме да није уложено довољно пара у видљивост сајта. Хајде да баталимо то господско башкарење туђим новцем (сајт није мој, сем мало добровољног рада нисам уложио ништа) па да размислимо колико свако од нас може да помогне да се нешто шта недостаје, а квалитетно је, шири. Ја то видим као грађанску обавезу. Тим пре ако је пројекат појединца, коме средства нису неограничена (види почетак овог пасуса). Па подели, човече, неки текст, да га види што више људи, неће рука од тога да ти се осуши, а не тупи са “саветима” како “Имаш новца – плати да се завртиш? Немаш новца, неправда је – изађи на улицу, не кукај”.
Да закључим. Да ли сте ви свесни у каквој ми држави живимо? Да ли сте свесни да се овде све ради да би се одржала политичко-мафијашка олигархија, а да су по природи ствари медији међу првима које треба отупети? Да ли сте свесни да вам овде граде бесмислене фонтане, дижу 120 метара дирека за заставу, запошљавају малоумнике, од ваших пара награђују ботове, организују приватне послове као државне, убијају и пребијају…. а ви мислите да би то новинари требало да решавају?
Фото: ajr.org, Koogle TV, kragelund-kommunikation.dk, sites.temple.edu