Сви који ме познају, знају и колико ми је тешко да пишем о делима људи које сматрам пријатељима односно, толико блискима да нам се сензибилитети поклапају. А управо сада писаћу о књигама четворице таквих људи, суочен са сопственим кочницама да не испаднем пристрасан и субјективан управо због тог подељеног сензибилитета.
Књиге о којима ћу писати – створили су неки од најбољих аутора новијег, аутентичног, српског књижевног таласа. Свe су прошлогодишњи наслови, неки су били сајамске узданице својих издавача, а други су објављени нешто раније, али то није утицало на избор.
Изабрао сам их – делом – зато што сам у суштини знао шта очекујем, и да не могу да останем ни разочаран ни равнодушан, потом зато што ме је занимало како ће (и да ли ће) аутори „прескочити“ своја претходна, веома успешна дела, а коначно и због те пристрасности: забога, ја волим и шта и како они пишу.
Радове Александра Тешића (Горолом), Зорана Петровића (Празник звери: Незвани гост), Владе Арсића (Невиђена Србија) и Александра Бећића (Ево зашто те волим) нисам, додуше, ни читао у истом временском периоду. Сва четири су тематски прилично различита, иако су прва два жанровски слична. Прва два су рађена и као наставци серијала, иако могу да се читају и појединачно. Коначно, у овом приказу дати су сасвим случајним редоследом, односно, нисам имао претензију да их упоређујем и рангирам.
Александар Тешић – Горолом
Тешић није написао обичну књигу. Написао је озбиљно, зрело књижевно дело, чини ми се, досад најупечатљивије дело творца трилогије о Милошу Обилићу и трилогије „Косингас“, која је потом добила још два наставка. И сам „Горолом“ – као јунак – има своје извориште у ових осам књига, повезаних и по тематици и јунацима, и епохама и радњом. Па ипак, „Горолом“ је књига за себе, и прича за себе.
И ту се и чини да је Тешић правилно уочио да је једна тематика исцрпљена и да мора мало да измеша карте како би – после сјајних претходних романа – опет узбудио и „подигао“ своју верну и све бројнију публику. И он то чини велемајсторски, баш како његови читаоци очекују од првог „Косингаса“.
Тај Горолом, витез заточник, средином 14. века, пролази кроз авантуре у најбољем маниру Сјенкијевича, који ме је још док сам био дете, „заразио“ средњевековним витезовима. Тешић пише о српским витезовима – свакако недовољно познатим и још мање истраживаним јунацима једне епохе. И управо зато ни једна књига Тешићева није без озбиљног истраживања иза себе: он вешто уплиће машту и логику тамо где историја остаје без одговора. Иако, када се погледа списак литературе, читалац би могао да помисли да је Тешић писао научни рад, а не забавни роман.
„Горолом“ је прича, колико о витештву, толико и о љубави. О части и освети, о јунаштву и завери. Читалац ће, пративши више него узбудљив ток радње, који пажњу држи непрекинутом од корице до корице, сазнати и о обичајима, и о властели, и о цркви, и о витешким турнирима, и о паганштини још веома присутној у тим временима, о ратовима и страдању, о подмуклим и перверзним властелинима, и суровим убицама и друмским разбојницима. Горолом ће бити и страдалник и херој, и частољубива звер и осетљиви, емотивни човек.
Горолом на коњу Крилашу – а какав би то, уосталом, српски средњевековни јунак, био, без свог коња? – на крају одлази у ноћ, у сусрет својој судбини, али и вероватном и једва чеканом новом наставку романа.
Зоран Петровић – Празник звери: Незвани гост
И Петровићев роман је наставак: трећи део саге о упирима, посебном вампирском соју, у вечитом окршају с људима. Упири, за разлику од вампира, могу да се крећу и на дневном светлу, али их Петровић не смешта само у словенску митологију, већ их шири и по другим деловима Европе.
У „Незваном госту“ ћемо се, тако, сусрести са многим историјским личностима средњег века у Угарској, Влашкој, Трансилванији, Србији, Турској... Пројахаће ту „Ред змаја“ у складу са својом историјски потврђеном појавом (управо је Александар Тешић у трилогијама, уз многе друге наговештаје, овај Ред „основао“ много раније, лоциравши га изворно у Србију), али ће нам Петровић представити ново тајно друштво, Ред Белог трна, на чијем је челу Мара Бранковић, супруга турског султана Мурата Другог.
Питко и садржајно, једноставно али логички беспрекорно, уз мноштво нових речи које нам сам подарује, Петровић мајсторски успева да један наставак романа очува као самостално дело, где читалац неће изгубити ништа од чињеница и радње ако само њега прочита, али истовремено дискретно а убедљиво наводи га да исчита сваки наставак, па и по више пута.
У овом трећем наставку „Празника звери“, главни јунак наоко је Елрик О’Мелни, једна од неколико повезница са претходна два наставке ове епскофантастичне саге. Али тај упир – Првоклетник често пада у други план пред неколико нових главних јунака, изатканих управо због пребацивања тежишта саге ка Балкану. Имамо и овде и љубав и мржњу, и добро и зло, и магију и силу, и смрт и бесмртност, и мач и крст и полумесец – а како, питате? Тако што Петровић, на бранику човечанства од упира, све бројнијих, дрскијих и Тугом јутарње звезде ојачаних зломислилаца, уједињује хришћане и муслимане.
И људи ће на крају, наоко, изаћи као победници из овог страшног сукоба, који је донео много несреће и коштао превише. Али, не надајте се: зликовци јесу доживели страшне губитке, али нису нестали. Остало их је довољно да Петровић измашта – за сада – још три наставка ове саге.
Влада Арсић – Невиђена Србија
„Невиђена Србија“ је, у ствари, досад у књижевном стваралаштву невиђени Влада Арсић. Или, ако више волите – „Невиђена Србија“ је, после неколико романа који су нам представили – чак сам мислио и: дефинитивно цементирали – Арсића као књижевника, романсирано сећање на њега као новинара.
Да не будем погрешно схваћен: Арсић је, дефинитивно, књижевник. На велику жалост новинарске професије (не могу да кажем и моју; волео сам његово новинарско писање, али ме је Влада као књижевник дефинитивно „купио“), он је један зрео, целовит, талентован писац, који из тог свог претходног живота новинарског узима оно најбоље и користи за своје романе.
Али, у „Невиђеној Србији“, Арсић је искористио најбоље из својих романа, да се врати првој љубави. Бритко, логичко, репортерски, уз јасне чињенице и још јасније одвајање онога за шта чињеница нема у потпори, Арсић „вара“ романописца у кога је сазрео и поклања нам најлуђе сторије из српске историје, до којих је дошао „старински“, као репортер.
У ствари, мислим да је то коришћење новинарског у корист књижевничког и допринело његовој бриткости, логичности, хармоничности, у стварању романа. Он, једноставно, уме да намирише причу, да је разуме, усклади, сучели и пренесе на папир, као да ће следећег часа пред собом имати нарогушеног уредника притиснутог кратким роковима јутарњег издања, али истовремено зна када треба да себе „укочи“, а кад да распише, осећа матицу речи и пушта да га оне носе као да саме креирају причу, и тако себе уписује у уски круг изузетних писаца.
Е такве приче нам је подарио у „Невиђеној Србији“ (знам да није само његова идеја, свеједно, на крају ју је сам реализовао) и биће их још, дабоме. Јер Влада Арсић, књижевник, док истражује за нови роман, допушта Влади Арсићу, новинару, да се забави.
Александар Бећић – Ево зашто те волим
И последња у овом букету моћних књига, сасвим другачија од претходних, али по емоцијама које буди можда и најјача од њих – дело је једног доскорашњег новинара. Није прво – Бећић је и песник, и драмски писац – али је свакако јединствено и непоновљиво штиво једног обичног, несавршеног оца, који као сваки нормални родитељ покушава да свом детету подари и највише и најбоље, али је исто тако свестан и где су границе, и, шта је у ствари једном детету потребно. А то није ни савршеност, ни богатство, ни незасити захтеви преамбициозних родитеља, већ једноставно – љубав.
Колико год био притисак модерног доба да родитељ има надљудске способности, не бежи Бећић од људског. Напротив. Он је родитељ са свим манама и врлинама, које један обичан човек може да има. Не буде му право. Посвађа се са супругом. Угрози своје здравље. Побегне у нереално, али, срећом, ту је Сузана (мајка ове лепе девојчице с корица) да га врати. Али, зна да упути поруку. Да измеша оно поетско и оно новинарско у себи, и да чињенице представи јасно, али нежно. Радњу води природно и логично, уосталом, такав стил и намеће суштина књиге, која прати једну татину принцезу – а уз њу, и њене родитеље – од „идеје“, до назнака пубертета.
У књизи нема ничег епохалног. Ништа Бећић ново није открио. Не даје никакву чаробну формулу. Само је искрен, обичан, нормалан родитељ – што предлаже и својим читаоцима да буду. Само сублимира ствари које би свако одговоран оставио у наук и аманет свом детету. Ко зна, можда ово не буде његово последње „дружење“ с најинтимнијим емоцијама, како је најавио. Када је у питању једна уметничка душа, не сме ништа да нас изненади.