O VITEZOVIMA, UPIRIMA, NEOBIČNOSTIMA I PORODICAMA Četiri knjige četvorice autora, koje su me, svaka na svoj način, osvojile

Svi koji me poznaju, znaju i koliko mi je teško da pišem o delima ljudi koje smatram prijateljima odnosno, toliko bliskima da nam se senzibiliteti poklapaju. A upravo sada pisaću o knjigama četvorice takvih ljudi, suočen sa sopstvenim kočnicama da ne ispadnem pristrasan i subjektivan upravo zbog tog podeljenog senzibiliteta.

Knjige o kojima ću pisati – stvorili su neki od najboljih autora novijeg, autentičnog, srpskog književnog talasa. Sve su prošlogodišnji naslovi, neki su bili sajamske uzdanice svojih izdavača, a drugi su objavljeni nešto ranije, ali to nije uticalo na izbor.

Izabrao sam ih – delom – zato što sam u suštini znao šta očekujem, i da ne mogu da ostanem ni razočaran ni ravnodušan, potom zato što me je zanimalo kako će (i da li će) autori „preskočiti“ svoja prethodna, veoma uspešna dela, a konačno i zbog te pristrasnosti: zaboga, ja volim i šta i kako oni pišu.

Radove Aleksandra Tešića (Gorolom), Zorana Petrovića (Praznik zveri: Nezvani gost), Vlade Arsića (Neviđena Srbija) i Aleksandra Bećića (Evo zašto te volim) nisam, doduše, ni čitao u istom vremenskom periodu. Sva četiri su tematski prilično različita, iako su prva dva žanrovski slična. Prva dva su rađena i kao nastavci serijala, iako mogu da se čitaju i pojedinačno. Konačno, u ovom prikazu dati su sasvim slučajnim redosledom, odnosno, nisam imao pretenziju da ih upoređujem i rangiram.

 

Aleksandar Tešić – Gorolom

Tešić nije napisao običnu knjigu. Napisao je ozbiljno, zrelo književno delo, čini mi se, dosad najupečatljivije delo tvorca trilogije o Milošu Obiliću i trilogije „Kosingas“, koja je potom dobila još dva nastavka. I sam „Gorolom“ – kao junak – ima svoje izvorište u ovih osam knjiga, povezanih i po tematici i junacima, i  epohama i radnjom. Pa ipak, „Gorolom“ je knjiga za sebe, i priča za sebe.

I tu se i čini da je Tešić pravilno uočio da je jedna tematika iscrpljena i da mora malo da izmeša karte kako bi – posle sjajnih prethodnih romana – opet uzbudio i „podigao“ svoju vernu i sve brojniju publiku. I on to čini velemajstorski, baš kako njegovi čitaoci očekuju od prvog „Kosingasa“.

Taj Gorolom, vitez zatočnik, sredinom 14. veka, prolazi kroz avanture u najboljem maniru Sjenkijeviča, koji me je još dok sam bio dete, „zarazio“ srednjevekovnim vitezovima. Tešić piše o srpskim vitezovima – svakako nedovoljno poznatim i još manje istraživanim junacima jedne epohe. I upravo zato ni jedna knjiga Tešićeva nije bez ozbiljnog istraživanja iza sebe: on vešto upliće maštu i logiku tamo gde istorija ostaje bez odgovora. Iako, kada se pogleda spisak literature, čitalac bi mogao da pomisli da je Tešić pisao naučni rad, a ne zabavni roman.

„Gorolom“ je priča, koliko o viteštvu, toliko i o ljubavi. O časti i osveti, o junaštvu i zaveri. Čitalac će, prativši više nego uzbudljiv tok radnje, koji pažnju drži neprekinutom od korice do korice, saznati i o običajima, i o vlasteli, i o crkvi, i o viteškim turnirima, i o paganštini još veoma prisutnoj u tim vremenima, o ratovima i stradanju, o podmuklim i perverznim vlastelinima, i surovim ubicama i drumskim razbojnicima. Gorolom će biti i stradalnik i heroj, i častoljubiva zver i osetljivi, emotivni čovek.

Gorolom na konju Krilašu – a kakav bi to, uostalom, srpski srednjevekovni junak, bio, bez svog konja? – na kraju odlazi u noć, u susret svojoj sudbini, ali i verovatnom i jedva čekanom novom nastavku romana.

 

Zoran Petrović – Praznik zveri: Nezvani gost

I Petrovićev roman je nastavak: treći deo sage o upirima, posebnom vampirskom soju, u večitom okršaju s ljudima. Upiri, za razliku od vampira, mogu da se kreću i na dnevnom svetlu, ali ih Petrović ne smešta samo u slovensku mitologiju, već ih širi i po drugim delovima Evrope.

U „Nezvanom gostu“ ćemo se, tako, susresti sa mnogim istorijskim ličnostima srednjeg veka u Ugarskoj, Vlaškoj, Transilvaniji, Srbiji, Turskoj... Projahaće tu „Red zmaja“ u skladu sa svojom istorijski potvrđenom pojavom (upravo je Aleksandar Tešić u trilogijama, uz mnoge druge nagoveštaje, ovaj Red „osnovao“ mnogo ranije, lociravši ga izvorno u Srbiju), ali će nam Petrović predstaviti novo tajno društvo, Red Belog trna, na čijem je čelu Mara Branković, supruga turskog sultana Murata Drugog.

Pitko i sadržajno, jednostavno ali logički besprekorno, uz mnoštvo novih reči koje nam sam podaruje, Petrović majstorski uspeva da jedan nastavak romana očuva kao samostalno delo, gde čitalac neće izgubiti ništa od činjenica i radnje ako samo njega pročita, ali istovremeno diskretno a ubedljivo navodi ga da isčita svaki nastavak, pa i po više puta.

U ovom trećem nastavku „Praznika zveri“, glavni junak naoko je Elrik O’Melni, jedna od nekoliko poveznica sa prethodna dva nastavke ove epskofantastične sage. Ali taj upir – Prvokletnik često pada u drugi plan pred nekoliko novih glavnih junaka, izatkanih upravo zbog prebacivanja težišta sage ka Balkanu. Imamo i ovde i ljubav i mržnju, i dobro i zlo, i magiju i silu, i smrt i besmrtnost, i mač i krst i polumesec – a kako, pitate? Tako što Petrović, na braniku čovečanstva od upira, sve brojnijih, drskijih i Tugom jutarnje zvezde ojačanih zlomislilaca, ujedinjuje hrišćane i muslimane.

I ljudi će na kraju, naoko, izaći kao pobednici iz ovog strašnog sukoba, koji je doneo mnogo nesreće i koštao previše. Ali, ne nadajte se: zlikovci jesu doživeli strašne gubitke, ali nisu nestali. Ostalo ih je dovoljno da Petrović izmašta – za sada – još tri nastavka ove sage.

 

Vlada Arsić – Neviđena Srbija

„Neviđena Srbija“ je, u stvari, dosad u književnom stvaralaštvu neviđeni Vlada Arsić. Ili, ako više volite – „Neviđena Srbija“ je, posle nekoliko romana koji su nam predstavili – čak sam mislio i: definitivno cementirali – Arsića kao književnika, romansirano sećanje na njega kao novinara.

Da ne budem pogrešno shvaćen: Arsić je, definitivno, književnik. Na veliku žalost novinarske profesije (ne mogu da kažem i moju; voleo sam njegovo novinarsko pisanje, ali me je Vlada kao književnik definitivno „kupio“), on je jedan zreo, celovit, talentovan pisac, koji iz tog svog prethodnog života novinarskog uzima ono najbolje i koristi za svoje romane.

Ali, u „Neviđenoj Srbiji“, Arsić je iskoristio najbolje iz svojih romana, da se vrati prvoj ljubavi. Britko, logičko, reporterski, uz jasne činjenice i još jasnije odvajanje onoga za šta činjenica nema u potpori, Arsić „vara“ romanopisca u koga je sazreo i poklanja nam  najluđe storije iz srpske istorije, do kojih je došao „starinski“, kao reporter.

U stvari, mislim da je to korišćenje novinarskog u korist književničkog i doprinelo njegovoj britkosti, logičnosti, harmoničnosti, u stvaranju romana. On, jednostavno, ume da namiriše priču, da je razume, uskladi, sučeli i prenese na papir, kao da će sledećeg časa pred sobom imati narogušenog urednika pritisnutog kratkim rokovima jutarnjeg izdanja, ali istovremeno zna kada treba da sebe „ukoči“, a kad da raspiše, oseća maticu reči i pušta da ga one nose kao da same kreiraju priču, i tako sebe upisuje u uski krug izuzetnih pisaca.

E takve priče nam je podario u „Neviđenoj Srbiji“ (znam da nije samo njegova ideja, svejedno, na kraju ju je sam realizovao)  i biće ih još, dabome. Jer Vlada Arsić, književnik, dok istražuje za novi roman, dopušta Vladi Arsiću, novinaru, da se zabavi.

 

Aleksandar Bećić – Evo zašto te volim

I poslednja u ovom buketu moćnih knjiga, sasvim drugačija od prethodnih, ali po emocijama koje budi možda i najjača od njih – delo je jednog doskorašnjeg novinara. Nije prvo – Bećić je i pesnik, i dramski pisac – ali je svakako jedinstveno i neponovljivo štivo jednog običnog, nesavršenog oca, koji kao svaki normalni roditelj pokušava da svom detetu podari i najviše i najbolje, ali je isto tako svestan i gde su granice, i, šta je u stvari jednom detetu potrebno. A to nije ni savršenost, ni bogatstvo, ni nezasiti zahtevi preambicioznih roditelja, već jednostavno – ljubav.

Koliko god bio pritisak modernog doba da roditelj ima nadljudske sposobnosti, ne beži Bećić od ljudskog. Naprotiv. On je roditelj sa svim manama i vrlinama, koje jedan običan čovek može da ima. Ne bude mu pravo. Posvađa se sa suprugom. Ugrozi svoje zdravlje. Pobegne u nerealno, ali, srećom, tu je Suzana (majka ove lepe devojčice s korica) da ga vrati.  Ali, zna da uputi poruku. Da izmeša ono poetsko i ono novinarsko u sebi, i da činjenice predstavi jasno, ali nežno. Radnju vodi prirodno i logično, uostalom, takav stil i nameće suština knjige, koja prati jednu tatinu princezu – a uz nju, i njene roditelje – od „ideje“, do naznaka puberteta.

U knjizi nema ničeg epohalnog. Ništa Bećić novo nije otkrio. Ne daje nikakvu čarobnu formulu. Samo je iskren, običan, normalan roditelj – što predlaže i svojim čitaocima da budu. Samo sublimira stvari koje bi svako odgovoran ostavio u nauk i amanet svom detetu. Ko zna, možda ovo ne bude njegovo poslednje „druženje“ s najintimnijim emocijama, kako je najavio. Kada je u pitanju jedna umetnička duša, ne sme ništa da nas iznenadi.

 

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *