ОД БОГА ДАР, ОД ЉУДИ НЕБРИГА Туристичка слика Србије у једном малом експерименту

 

Шта недостаје домаћем туризму?

Вероватно би свако у одговору на ово питање направио неку своју листу примедби. Ипак, оно око чега би, чини се,  мирне душе могли да се сложе и туристички радници, и домаћи и страни гости, и власници агенција, и домаћини, су – осмишљена и планирана атрактивна понуда, туристичка свест, смештајни капацитети, адекватни промотивни материјали, едуковани и занимљиви водичи, добри и обележени приступни путеви, квалитетна информисаност… Али се исти они, већ код одговора на питање „шта, када и како треба предузети„, озбиљно разилазе у свему, осим у лагодно држаним скрштеним рукама и очекивању да ће се ствари променити саме од себе или да ће то већ неко урадити. Најчешће. Част изузецима.

Наравно, не налазе се сви ови проблеми на једном месту и не суочавају се сви туристи са њима. У ствари, ови недостаци се понајвише виде код индивидуалних туристичких обилазака, каквих је, и каквих ће бити, све више. И домаћи и страни туристи, свако из свог разлога, све више настоје да путовања сами организују уз помоћ интернета. Колико и како ми можемо да одговоримо на тај тренд? Плашим се, свакако недовољно у односу на историјски и културни капацитет који смо наследили од предака.

Мали туристички експеримент, који смо у сопственој режији спровели на „дунавском правцу“, обилазећи Виминацијум, Рам, Голубац и манастир Туман, то доказује.

Само „гуглање“ дестинација, које улазе у некадашњу добро утврђену границу не само Римског царства (и Византије)  већ и потоњих држава, које су међусобно често ратовале исходећи Дунаву као стратешком путу, је најлакши посао. Путник се, најпре, помири с тиме да не може све да обиђе за један дан, па покуша да сачини план туре. И онда, први „дефект“: неке од планираних дестинација имају веб-сајтове, друге не; од оних које имају, једнима су сајтови ажурирани, другима су остали на 2014. или 2009; некима су видљиви радно време и цена посете, други сматрају да то није неопходна информација… Добро, и телефон може да послужи као корисна справа, ако имате среће да налетите на љубазног локалног службеника.

Елем, направили смо план који је обухватао изабране локације до Голупца. Други део трасе до Кладова смо оставили за неки други дан, а неке локације из првог дела свесно „прекомандовали“ и повезали у наредне туре.

Углавном: путовање аутомобилом, аутопутем, од Београда до излаза за Пожаревац (код Мале Крсне) је беспрекорно. Путарина за путничко возило од Београда до излаза Пожаревац је 200 динара (толико и у повратку). На аутопуту су уочљиве табле које упућују ка Виминацијуму. Од изласка креће магистрала, која је местимично доброг квалитета, а местимично права ноћна мора. Код Љубичева је један баш неугледан и лоше уочљив путоказ. Непосредно пре Пожаревца, десно искључење на обилазницу, која улево води преко магистрале у правцу Забеле. Иако повремено можете наићи на не тако уочљиве знаке за „Римски пут“ и укупно два-три путоказа за Виминацијум, не поуздајте се превише ни у сигнализацију ни у мапе на ГПС-у: најсигурније је питати, посебно, што како се приближавамо ископинама римског насеља и асфалтни пут изгледа као да је грађен у доба Трајана и од тада није одржаван. Остављамо Костолац са леве стране, ту су већ оријентир огромни димњаци, онда се код знака за Термоелектрану нагло скреће десно, пролази се крај саме капије ТЕ „Костолац“, и док исчекујете да однекуд искоче легионари под пуном опремом, већ видите беле шаторе који штите досад откривена налазишта у Виминацијуму. Прешли сте нешто мање од сто километара.

Виминацијум је уређен – па, баш за туристе. Први локалитет је некропола, где је и благајна. Цене улазница се разликују: основна цена за одраслог је 500 динара,  а остале погледајте ОВДЕ. За то ћете добити стручног водича, који ће вас одвести на све до сад откривене локације, али само ако имате превоз! Додуше, зато је уређен велики паркинг. Радно време није исто током године, и можете га видети ОВДЕ, али је куриозитет да је једини нерадни дан у години – 1. јануар. После некрополе обићи ћете терме, арену и скелет мамута Вике, стар око пет милиона година, а обилазак ћете завршити у педантној реконструкцији римске куће. Водич за сваку похвалу: информисан, образован и довољно гласан. Више о Виминацијуму можете видети ОВДЕ.

Отићи из Виминацијума ка Голупцу је још озбиљнија авантура. Како наћи пут који вас враћа на магистралу, кад нигде честитог путоказа нема? Будите спремни да се мало „вртите“, залутате, нервирате… сем ако вас не послужи луда срећа па из прве погодите правац. Пут је и даље лош. Од Београда до Голупца има око 130 километара, без успутних скретања. Од Виминацијума до Голупца је, међутим, добрих 60-ак километара. Голубац је леп градић, на најширем делу Дунава, непосредно пред улазак у клисуру, где доминира најочуванија тврђава у Србији, Голубачки град. Како и доликује, Голубац има туристичку организацију, али она не ради викендом и празницима, на две веб адресе није доступан сајт (golubac.rs и togolubac.rs), и једини инфо можете добити лично, ако имате среће. Градић има хотел, познат по многим љубавима и њиховим последицама после девет месеци.

Сам Голубачки град не можете да обиђете, јер је још у реконструкцији. Значи, сем погледа из даљине – ништа за туристе. Можда сте пратили у медијима, ту реконструкцију обележавају контроверзе и одступања у пројектима, и једино шта је завршено је путна обилазница са тунелом (магистрала је до сад пролазила кроз стену у самим темељима тврђаве, и прилично је угрожавала с обзиром на интензитет саобраћаја), као и паркинг, ресторан, шеталиште и изложбена сала у оквиру самог комплекса. И та изложба је све од стручног приступа – колико прочитате и разумете. Добро: ако нема кошаве, и ту се може провести пријатан део дана, паркинг је само 100 динара неограничено, цене у ресторану су пристојне, а поглед фантастичан. Више о свему можете наћи ОВДЕ. Додуше, Голубачки град можете погледати и са реке, и то је незаборавно искуство које искрено препоручујем. И то захваљујући младом ентузијасти, историчару Јовану Коцмановићу, који је направио један од најбољих локалних туристичких пројеката у Србији – Голубац из бродића. Осим вожње бродићем по Дунаву, Јован нуди и друге интересантне организоване активности за посетиоце овог лепог градића.

Једна од њих свакако може да буде обилазак манастира Туман(е)… Налази се на само девет километара од Голупца, у прелепом природном амбијенту чисте и незагађене природе, a тишину и спокој нарушава само Туманска река. Зидан је у XIV веку, уочи Косовског боја, и посвећен светом архангелу Гаврилу. Задужбина је Милоша Обилића. Сада има и мали зоолошки врт. Има и гостопримницу, за потпуно уживање. Манастир је релативно лако наћи, али је путоказ у Голупцу слабо уочљив.

Иако је била „успут“ у доласку, ми смо одабрали да тврђаву Рам обиђемо у повратку. Грешка. Уморни возач неће тако лако приметити рупе на узаном путу, кога на једној деоници уопште и нема. Да не помињем да не постоји сигнализација? Углавном, до Рама смо дошли магистралом из правца Вел. Градишта, па десно скретање у Тополовнику ка Кисиљеву. Кисиљево излази на не толико занимљиви део Сребрног језера, али је ипак ово тмурно сеоце туристички веома занимљиво и – неискоришћено. Ово је, наиме, место „живота и рада“ првог српског документованог вампира, Петра Благојевића. И једног од првих крвопија у модерном свету. Нигде знака, обележја, приче – што би други народи искористили „на кеца“, и од Кисиљева направили праву туристичку вампирску дестинацију.

Углавном, лош, веома лош, ужасно лош пут даље прати Дунав узводно и долази се у Рам. Место је познато по скели која вози ка Банату (Бела Црква и њена језера су врло близу) и по тврђави, која датира још из римског периода, а ојачана је и дограђена за време Османлија. Ова утврда, релативно солидно очувана (држава Турска је, према подацима са табле, уложила у реконструкцију, али се трагови радова не виде), ипак није лако доступна. После знака за Рам на скретању са магистале, остатак сигнализације је слабо уочљив, а нигде, али нигде нема класичног туристичког путоказа. Притом, потребно је и доста вештине да се до тврђаве дође узбрдо, кроз травуљину и камењар. Сјајан поглед на широки Дунав, богата, ма пребогата историја од римског доба – све џаба. Ту негде стоји табла да је приступ тврђави опасан, али, пошто нема ни организације ни чувара, ретки туристи се слободно веру као козе. И од знања о тврђави покупе, евентуално, оно шта пронађу на интернету или једној сиромашној инфо-табли.

Ово су у ствари биле четири атрактивне локације, до Голупца, које су могле нормалним темпом и с пажњом довољном за сазнавање, да се обиђу за један дан. Ми смо, притом, свесно избегли неколико успутних локалитета које смо обишли у ранијим приликама: Сребрно језеро, ергелу „Љубичево“, неколико манастира… За целу дунавску авантуру до Текије, потребна су најмање три дана, а за шири реон и више.

И шта је закључак: доминирају лоши путеви, локације су слабо означене, неке нису уопште искоришћене, нема довољно места за одмор, постоји неколико лепих ресторана али су и они слабо означени, интересантни водичи са знањем су реткост, притом се туристички потенцијал реке користи веома мало. Јер, општине и места на „Дунавској тури“ имају скоро све шта је Бог могао да да: и пловну реку, и Ђердапску клисуру, и историју, и традицију, и природу, и локалне специјалитете… али су прошла времена када су туристи долазили без посебних захтева, и били задовољни само да виде оно основно.

Ако је идеја да туристи дођу, задрже се, оставе паре и по повратку прошире глас о оном шта су видели како би „регрутовали“ нове туристе, онда је нужно уложити и знање и паре и време у нов, атрактиван, специфичан и „фул-тајм“ приступ туризму. Ту свако може да помогне, па и ја – а туристичке организације имају начина да ме контактирају. Ако те идеје нема, па се и даље ослањамо на „и да не радимо ништа, туристи ће доћи“, онда заборавите да сте читали овај текст…

---

Фото: лична документација, сва права заштићена