Када се помене Италија, неке од првих асоцијација су – историја и вино. И заиста, вероватно да нема регије на Апенинском полуострву где неколико цивилизација и миленијума није оставило печат. Као што нема регије где се не гаји винова лоза и не прави вино, и која није поносна на своје “варијације” божанског нектара.
Одавно је “закон” да је један живот премало да се обиђе цела Италија. Колико би просечном човеку онда било потребно живота да обиђе целу Италију, и успут проба свако вино којим се појединачни крајеви диче? У тој скоро немогућој математици, и покушају да спојимо уживање у богатој историји и у вину, морали смо да се ограничимо на неколико места у само две регије: Тоскани и Пуљи.
Тоскану ће многи из одушевљења у старту изједначити с рајем на земљи – зелена, плодна, благо извијена као да је извајана руком каквог романтичног скулптора, мирисна, са средњевековним утврдама и селима густо збијених кућа на брежуљцима, прошарана воћњацима, с понекомк великом усамљеном кућом окруженом платанима као центром великог пољопривредног поседа… А онда се све то спушта ка Тиренском мору и његовим опчињавајућим плажама, на којима пијете „кјанти„.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО – АКО ВОЛИТЕ СИЦИЛИЈУ
Када Тоскани прилазите копненим путем са севера, морате да прођете Венецију и Болоњу, или Милано, или Торино и Ђенову. Ето бар пет “копнених сирена” које ће зауставити, завести и за себе заувек везати копненог путника, али, ви сте се одлучили за Тоскану, зар не? Било који од та три правца води вас до Фиренце, престонице Тоскане, и прве престонице уједињене Италије. Град је у средњем веку обележила породица Медичи, и генијални ствараоци као Донатело, Ботичели, Микеланђело, Макијавели, Леонардо да Винчи…
Но, хајдемо до Ареца. Града на брду изнад тока реке Арно, а то значи и стрмих улица и тргова, у коме је почетком 14. века рођен Франческо Петрарка. У парку посвећеном овом песнику је и његова скулптура с ловоровим венцем на глави – постао је “poeta laureatus” пре него су настала његова најпознатија дела, махом посвећена неоствареној љубави према Лаури. На градском тргу, којим доминирају црква из XI века и здање општине, одржавала су се витешка надметања, посебно тешка јер је и сам трг – стрм. Овде је снимљен чувени филм “Живот је леп” Роберта Бенинија.
Мисли се моје сада оној дижу,
које овде нема, а срце је љуби,
па у трећем кругу, којег злато руби,
ја је опет видим још лепшу и ближу.
Монтепулћано је пример средњевековног италијанског градића. Бисер је тосканске ренесансе, место неколико католичких чуда и добитник у борби Фиренце и Сијене за утицај над њим – јер је добио породицу Медићи и сав процват који је она донела. Пољопривредно оријентисано место, посвећено узгајању маслина и грожђа и производњи маслиновог уља и вина врхунског квалитета. Винољупци ће устати на помен “вино нобиле”, црвену купажу пруњоло ђентилеа (варијетет санђовезеа, око 80% у “миксу”), и по десетак процената канајоло неро и мамуло. Ова вина, и то да кажемо, не треба мешати са “монтепулћано д’Абрузо”, винима од сорте монтепулћано која се праве нешто јужније, у регији Абрузо, ослоњеној на Јадран. Најупечатљивији представник тих других на нашем тржишту су вина “Марина Цветић”.
А тај пут на југ и
Јадран води нас у регију Пуља. Домовину оног чувеног “примитива”, даљег сродника црногорског “Вранца”. Бари је главни град покрајине Апулија (Пуља) и – омиљени град сваког “звездаша”. Да подсетимо: Црвена Звезда је 1991. у овом граду освојила Куп шампиона, једини такав трофеј у витринама неког клуба из бивше Југославије. Пре утакмице, навијачи су посетили цркву Светог Николе у којој су мошти овог великог хришћанског светитеља, кога славе и православци и католици. Ова импозантна богхомоља је и данас стециште ходочасника, а у њеној крипти, осим дела са моштима св. Николе, истиче се и православни олтар. Градом доминира одлично очувани нормански замак Свево, бројне су цркве и катедрале (св. Сабинија, посебно атрактивна), док је архитектура старог града задивљујућа.
Коначно, Алберобело. Градић познат по традиционалним кућицама необичног облика – трули. Ове јединствене привремене куће од камена су један од највећих примера италијанске народне архитектуре. Настале су као вид “избегавања пореза”, који је тада био плаћан по кући с темељом, а великопоседницима су требали привремени објекти за раднике на култивисању земљишта. Такве кућице је било лако размонтирати и после опет саставити. Сматра се да је први на ту идеју дошао гроф Аквавива. Данас су кућице део светске баштине, у некима се живи, друге су претворене у објекте с туристичком садржином, а локалци веле да је могуће купити трули као викендицу, за “тричавих” 40.000 еура.
Бонус видео: