Расписивање локалних избора у Врбасу за дан дочека Нове године – 31. децембар – уз измену правила о месту на изборним листама (по реду пријаве) – сасвим је јасно, представља пробни балон аутократске владајуће структуре у Србији, за ново испитивање нивоа трпљења демократске јавности и народа.
Овде намерно не помињем опозиционе политичке странке, којима се аутократски режим поиграва, лако и сладострасно, попут ове кошаве с опалим јесењим лишћем. Вучић и креатори његовог политичког наступа и до сада су увек бар за корак били испред групације политичких странака која себе храбро назива опозицијом. Сада су их, отварајући, распирујући или подмећући сукобе на релацијама Радуловић – Јанковић, Шутановац – Јанковић и тако даље, потпуно обезглавили. Што, додуше, не може да се каже да је незаслужено, јер се те исте странчице годинама већ понашају попут аутистичних галамџија, срећних да уопште имају „златних“ 5 одсто и могућност да из скупштинских скамија кукају на неправде. Ту се, дакле, поставља питање како променити ствари из корена?
Углавном, имамо још једну недемократску, а рекло би се и незакониту (бар не у свим аспектима) чинидбу (избори у Врбасу), која ће сасвим сигурно проћи уз недовољно пажње и политичких странака и грађана. Јер, забога, следе избори у Београду. Као што је недовољно пажње посвећено и изборима у другим мањим местима.
Да, грешка је што се Београд ставља у фокус, јер је СНС-у вероватно најтеже да прође у Београду. Или неко жели да у то верујемо? Или је занемаривање локалних средина свесно, пошто за пропаст на београдским изборима увек може да се нађе алиби? Али, из тога ипак може да се нешто научи.
РЕДОСЛЕД ПОТЕЗА
Редослед потеза досада је скроз погрешан. Уместо појединачних захтева, који се најчешће перцепирају као изнуђени потези, решење треба да представља – бојкот комплетног политичког система.
Део опозиције у Србији
Јер, не треба заборавити да Вучић и његови сатрапи делују по принципима мафијашке организације. Они су, с једне стране, стављањем државних ресурса у службу странке, себи омогућили регрутовање најлошијих делова српског друштва (или: људи са најгорим образовним, моралним, културним, пословним, емотивним… карактеристикама) у хорду слепих послушника. С друге стране, произвођењем афера, увредама, застрашивањем, денунцијацијама, претњама, нападима, отпуштањима… довели су већину становништва у стање страха и равнодушног прихватања лоше (тешке) реалности.
То значи, да ће актуелни режим учинити све, и да је спреман на све – али баш: на све – да одбрани свој останак на власти. И то је карактеристика мафијашких дружина, јер и њих, не заборавимо, чине маргиналци. И башибозук. Ту свако без дилеме и одсудно штити оно чега се дочепао – јер сви су, као по правилу, само захваљујући политици и поменутим механизмима мафијашке организације, освојили статусе, позиције и материјална добра, које својим знањем, образовањем, способношћу, карактером, моралним карактеристикама… у нормалним друштвеним условима никад не би успели. Или, бар не би успели да у тако кратком периоду постигну и стекну толико.
КАКО СЕ ОДУПРЕТИ МАФИЈИ?
Елем, како се борити против једне такве организације? Њиховим (насилним) средствима? Покушао је (Бошко) Обрадовић, али једини ефекат тога, осим ликовања обичног пониженог човека (а то кратко траје и не памти се) је чињеница да остали на то нису спремни. Зато је Обрадовићев чин њега суштински супротставио онима с којима му ваља правити комплот. За оне друге, којим је то било намењено, важи она народна – „пала мува на међеда“. Или – „пао миш на мајмуна“.
Да би мафијашка организација била поражена, треба је оставити саму да игра по сопственим правилима. Да, демократски предзнак (или намера да се демократска илузија одржи) наметнуће опозицији неке пред-кораке. Који морају да у опозицији буду прихваћени акламативно. Пре свега, формулисање захтева за одржавање поштених избора, око чега не би смело да буде компромиса. Паралелно с тиме, формулисање платфоме о постизборној демократској трансформацији свих сфера друштва, с јасним задацима и роковима, на шта не сме да утиче ни једна потоња промена политичке власти.
То, наравно, неће ни дотаћи владајућу структуру. Нити ће им пасти на ум да удовољавају захтевима. Реално, у овом моменту они се осећају толико јаким, да их иживљавање над опозицијом забавља, али истовремено осећају да, када би извукли једну циглу из свог зида опсена (читај: направили један уступак опозицији), срушио би се цео тај потпорни зид њихових марифетлука и поступака који реално сваки за себе носе тешку робију. Зато – власт на ово неће реаговати, осим нагрђивањем опозиционих првака у пропагандним гласилима које називају „медији“. Али, то смо већ имали на менију, зар не?
СА БАРАБОМ – БАРАБСКИ
Шта, дакле, даље? Демократски предуслов је испуњен, сада је време да се са барабом разговара јединим језиком који бараба разуме. А то није оно „бојкотоваћемо изборе“. Јер, бараба на то прави блиц калкулацију колико је најмање потребно да учини и да – како би ту чврсту одлуку омекшао. Ту долазимо до бојкота комплетног политичког система. Или, преведено – до напуштања свих игралишта, на којима мафијашки башибозук остаје сам. Неко време да сеири, а онда да почне међусобно да се уједа.
Ово је била девиза пре 11 година
У неком моменту, као међукорак, владајућа коалиција ће на сваки начин покушати да поцепа опозициони блок – уценама, обећањима или потплаћивањима. То је моменат где сваки опозициони лидер мора да покаже зрелост и свест да не сме да попусти. И да је акција власти у ствари продукт њеног страха и несигурности. Што ће рећи: зид је почео да се круни. Треба наставити.
У пракси, то значи да би као следећи потез, сви представници свих странака и покрета који не чине владајућу коалицију, требало да изађу из свих скупштина – републичке, покрајинске, градских и оштинских, свих органа (савета, комисија, служби, управних одбора…), па и месних заједница. Паралелно с тиме, требало би обуставити свако присуство у медијима под директном или индиректном контролом владајуће странке, њених чланова, коалиционих партнера СНС и њихових чланова. Почев од РТС. Ту је опозиција и овако само мета спрдње, па је велико питање да ли ће тиме уопште бити штете по њу.
Своје медијско деловање опозиција треба да сведе на наменски формиране канале (сајтове, Фејсбук, Твитер, неке новине…), као и опозицији наклоњене медије – али без директног учешћа. Наравно да су аутоголови сви медијски наступи у режимским медијима и таблоидима. Уместо тога, треба организовати што више сусрета са живим људима – трибине, предавања, пројекције, културне догађаје… Укратко, све оно што се радило у почецима опозиције 1990. Жива слика и реч, против телевизије и таблоида. Конкретан одговор на свако питање, против класификација у режији пропагандног тима владајуће странке.
ВЛАДА У СЕНЦИ
У том смислу, чини се да би било корисно формирање владе у сенци, која би истовремено и руководила даљим поступцима опозиције. Паралелно, ваљало би формирати нуклеусе будућих државних органа и израдити предлоге закона на којима би демократско друштво почивало, а који сада или недостају, или нису довољно добри, или нема механизама за њихову примену. То је једини начин да народ садашњу опозицију престане да перцепира као шарлатане.
Следећа фаза свакако подразумева ширење народног незадовољства, тако што би се присталице опозиционих странака (сада већ окуражене чињеницом да странке коначно раде нешто смислено и дугорочније, и с оснаженом вером) окупиле на централним трговима свих градова и већих места у Србији. Тај моменат подразумева да се у већ написану листу јасних и прецизних захтева додају још неки – оставке и одговорност. Паралелно, ваља организовати раднике по предузећима и објашњавати им. Они ће сами препознати и усмерити своје незадовољство, кад спознају да има ко да стане иза тога. Личи на комунистичке методе? Добитне комбинације не треба мењати.
То, наравно, значи да ни на каквим изборима не треба учествовати. Опозиција и њој склони грађани треба да схвате да је и сада седење у скупштинама само фарса, кулиса за шизофрену представу. Опозиција нема утицај ни на шта, напротив, својим присуством само даје легитимитет неким ненормалним одлукама, већином штетним за Србију, а корисним за криминални врх СНС и његове мафијашке пајташе.
Неки опозициони лидери
Дакле, порука је – хоћете на изборе у ауторитарном, полудиктаторском режиму, у коме нема минимум демократских услова за равноправно надметање? Идите сами. Да, опозицију ће због тога појачано пљувати, клеветати, измишљати, смештати јој.. Али, зар то и сад не раде? Доносиће законе и одлуке којима злоупотребљавају власт, крше Устав и законе? Зар то не чине и сад? Освојиће апсолутну већину на изборима? Па? Шта је до сад у релативној већини, мањина успела да промени?
Могућа употреба силе у покушају да растера окупљања, која бројчано расту и полако паралишу економски живот земље, значи само већи гнев народа и ширење круга незадовољника. Пошто велики број догађаја и сад иде по познатој матрици, не би требало искључити и организацију „контрамитинга“ и могуће конфронтирање. Јер, они затежу до тренутка док се друга страна не уплаши и повуче. Шта ако се то не деси, ако се друга страна не уплаши и не повуче? Или ће се они повући, или ће ствар отргнути контроли. У овом другом случају, расплет би био бурнији, али експедитивнији и конкретнији.
ГЕНЕРАЛНИ ШТРАЈК
Генерално гледано, ту би негде било места за позив на генерални штрајк. Јасност захтева, одлучност и истрајност – три су елемента који ће полако, али сигурно, па временом све брже, мењати ситуацију у корист опозиције. „Службе“, које раде у свим амбасадама, од почетка ће пратити дешавања, али ће развојем догађаја почети да се показује и отворена политичка пажња. Опозициони прваци ће свакако током овог процеса већ добити прилику да амбасадорима поруче да неће устукнути и да их ништа неће поколебати или поткупити. Као и да, успут, изнесу доказе о антидемократским и антицивилизацијским радњама, свим мутним пословима, незаконитостима и кршењима људских права. Неко ће, с правом, рећи: то је све познато. Да, али у овом тренутку даје сасвим другу слику. Оно на шта се до сад жмурило, зарад кооперативности, почеће да боде очи.
С пажњом амбасада иде и пажња медија. Те слике се неће превише гледати у Србији. Пропагандна машинерија овде наставиће да још неко време емитује лакировку проткану причом о издајницима. Слике ће, што је и много битније у овом моменту, мењати јавно мнење у државама које сад, из овог или оног разлога, подржавају власт у Србији. Не тако давна историја нас учи колико лако „добри момци“, кооперативни државници, лако постају отирач за ноге или тоалет папир. Јер, западни политичари (додуше, и они који седе у Кремљу, али та прича добија мучни призвук из других разлога, па је прескачемо) веома добро знају да направе разлику и да не наставе да играју на губитничку карту. Уосталом, „минимизирање штете“ је као фраза своју суштину управо заокружило у западним демократијама.
Расплет ће и опозиција морати да дочека спремно. Не спремно, у ниском старту само да заузме фотеље. Већ да заиста, најзад, врши демократску власт у интересу Србије и народа. Да ли је то ова распарчана, сујетна, очигледно недовољно способна групација у стању? Њени потези – да се вратимо на почетке текста – нас не држе у чврстом уверењу. Али, ако политичари прихвате чињеницу да власт врше у име народа, а не у име својих џепова (а сада ће већ имати и радикалан доказ како падају и најјачи, који се тога не придржавају) и ако у то укључе најспособније људе, махом оне који нису чланови странака, али имају огромно знање – могла би то да буде добитна комбинација. И у вођењу државе, и у свим другим областима.
Фото: slobodnaevropa.org, srbijaizbori.com, rs.n1info.com