(Конкретно, 16. новембар 2017.)
Политички догађај месеца је међудржавни скандал направљен на основу погрешног превода, који је објавила формалноправно угашена новинска агенција. Изјава Бакира Изетбеговића у интервјуу да се, парафразираћу, „нада да“ ће БиХ признати независно Косово, у верзији покојног Танјуга добила је императивну форму: „да“ (рекао је, по Танјугу, босански члан председништва БиХ, одговарајући на питање да ли ће БиХ признати Косово).
За обе варијанте, једно је заједничко: БиХ признање Косова може да буде само нечија жеља, али не и реалност, јер то тамошњи српски ентитет неће допустити. Чак, чини се, пре ће Србија признати Косово, него Република Српска. А и малом детету је јасно да би Бошњаци то урадили „на прву“, само кад би могли. Што ће рећи, Изетбеговићево „надам се“ није изненађење, али од „да“ нема ништа нити може да буде.
Чему онда цела драма у Србији? Ако неко води политику само и искључиво на основу неког медијског прилога, или је тотални дилетант, или је све педантно испланирао. Типујем на ово друго. Јер, у Србији нема медија које би овдашњи политичари узели као релевантне (већину су ушкопили, оног остатка се плаше), али политичари користе медије. У овом случају да се дигне предизборна тензија, јер по тој тако препознатљивој формули функционишу сви аутократски режими.
За то време, погубљени остаци српске опозиције покушавају да се саберу, док их Вучић прилично суверено бацака с ватре на лед, и обрнуто. Српска опозиција упорно понавља мантру да су београдски локални избори шанса да се режим СНС „начне“, али уз то понавља и грешке, које су на свим изборима од цепања радикала до сад – за њу биле погубне.
Онда Вучић – стичем утисак да га то силно забавља – укључи причу о републичким изборима (опет!), а опозиција се потпуно погуби. И више не зна шта да тражи. Једни су за бојкот, други за контролу ОЕБС, а трећи (Двери) показују апсолутни дилетантизам и политичку незрелост, верујући да је за промену власти довољно „ослободити медије“.
Превише простора бих протраћио када бих сад анализирао све појединачне захтеве странака или групација – рећи ћу само да је слобода („ослобођење“) медија последица, а не услов, ту последицу као тековину треба да донесу странке демократске провинијенције кад дођу на власт, и да је законски заштите. Да ли ће се то десити? Имајући у виду претходно искуство, односно чињеницу да су неке од странака које сад траже слободу медија управо удариле темеље неслободи медија, имам право да – сумњам.
Суштински, опозицији бих могао да поручим само оно шта сам поручио у једном свом твиту: „Не џапајте се међусобно чији је бар мало већи, јер овако, како год окренете – Његов је највећи„. А политички, оно шта сам им написао у писму српској опозицији.
Вучић је и странку и државу уредио по принципу слепе послушности. На свим позицијама су препаднути, корумпирани, послушни полтрони. Машинерија мора да ради перфектно, сваки учесник је заменљив, али и уцењен, сви се грабе да се од позиције овајде што више, док их једини који се нешто пита не искористи као тоалет папир и одбаци.
Треба ли вам боља илустрација, од недавног случаја у Скупштини, када је Прелетачица Маја збунила дресиране парамецијуме, навикнуте да на звук звонца, без да укључе мозак или имају мишљење, гласају. Они су, несрећници, на звонце изгласали предлог опозиције (ето, толико не користе сиву масу, ако је уопште имају), па је Гојковићева морала да поништава гласање, и сама у страху од гнева и ломљења квака Свемогућег.
Углавном, и тиме, као и у многим ранијим ситуацијама, српски парламент је показао да мора да се мења радикално, да у његовом саставу не сме да седи 90% типова, какви су седели од 1990. наовамо, ако желимо бољу и успешнију државу. О томе, међутим, одлуку морају да донесу грађани, и то пошто најпре искључе све ријалитије, рачунајући и Вођине конференције за медије.
И за крај, као бонус, два моја размишљања о традицији, као аргументу ког Срби често потежу:
Јесте приметили да скоро свака генерација Срба има оне који су се родили на/у колима, у неком збегу? Несрећа као традиција.
Срби су толико пута окретали леђа својој традицији, да више немају традицију којој да се окрену.
Фото: Manfred Caruso