Пошто су на Црној Гори направили експеримент „спашавања“ државе у режији попова, сада је на ред дошла Србија.
Можда сам досадан указујући на нужност јасне одвојености државе и цркве и одстрањења религије из политичког живота – али ћу опет рећи: нема у томе науму (црквеног отвореног или прикривеног политичког вођства) среће, нема будућности. Нема будућности у било каквом увођењу елемената теократије у грађанско друштво, ма како се заносили привременошћу те идеје или њеним ограниченим замахом.
И Кипар, који је у једном моменту имао архиепископа Макариоса као шефа државе, то је учинио као корак напред, корак ка успостављању и развоју демократског друштва. У Европи још није забележен такав пример ретерирања, какав се сада сервира Црној Гори као покусном кунићу наципрокламованог „српског света“, и Србији.
Очигледно је да постоје људи који су спремни да свако достигнуће модерне државе, грађанске мисли, политичке филозофије… свега што су хиљаде мудрих глава изнедриле током векова да бисмо дошли до суверенитета човека и грађанина – баце под ноге, само зато што им је тако лакше. Што су кукавице и/или неспособњаковићи. Што нису у стању да сами размишљају. Што размишљају, па прорачунају да је (додатно) укључивање Цркве у политички живот (тренутно) проминентно. Што постојећи политички лидери немају никакав други капацитет (ни људски, ни политички, ни интелектуални, ни ауторитативни, ни…) доли алавости и потребе да се дочепају власти, како би без реалног знања и способности заузимали позиције које уз минимум уложеног рада гарантују добра примања, бахат живот и гомилу пузајућих снисходљиваца пред ногама…
Таква калкулација је, најблаже речено, лоша. Таква калкулација је, отворено речено, извесна трагедија.
Ти исти људи интелектуално разматрају како је Техеран седамдесетих био модеран скоро-па-европски град, а онда је потпао под власт мула и вратио се неколико векова уназад, и као први следећи корак то исто чине себи, својим потомцима, свом народу. За забрађени Техеран, наравно, немају речи оправдања, али за своју глупост и сопствену импотенцију – имају изговора коликогод.
Додатно је узнемирење подсећање на чињеницу да иза ове клерикализације стоји Русија, која пошто је изгубила политичку доминацију над сфером интересовања, покушава да њене парчиће очува – верском? Колико верујућих Срба заиста зна да је Русија одавно себе прогласила за Трећи Рим? Та наполеонска фрустрација већ је руску цркву довела у сукоб са Цариградском патријаршијом и већином православних цркава. Наравно, већ традиционално, једино се Срби и српска црква сврставају на погрешну страну историје, на погрешну страну цивилизације.
И не, ово није место за расправу о било чијој религиозности, верским правима, слободи вероисповести. Још мање, покушај да се они ограниче или умање. Све то грађани Србије имају и треба да имају, таман онолико колико је нормално, по стандардима права и слобода. Унутар уже породице и унутар верског објекта. Поп је свој живот посветио Цркви, и нека се бави црквом. Државу нека остави световним лидерима (ето још једне заблуде распрострањене међу „обичним људима“: кад се каже „световно“ не мисли се на „свето“; попови су духовни, а политичари световни лидери). Грађани као политичка бића бирају световне лидере.
ЕСЕЈ О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
И оправдање да због тога што грађани из ко зна ког разлога не умеју да одаберу световног лидера, или га пак бирају вођени тренутним личним интересом, алавошћу или голом мржњом према првом комшији који мисли другачије или им је заузео 3 квадратна сантиметра дворишта… препуштају тај избор неким поповима, не стоји. Само води – запамтите шта вам Небојша сад вели – великој несрећи.
Стварно верујете да је изузетан успех што је „мафијашки режим Мила Ђукановића“ у Црној Гори заменила рукољубачка и лешолизачка гарнитура, која ради (или само прихвата да ради) по упутствима из неког манастира? Што је после скоро три века од одстрањивања теократског режима (који је у то доба имао и логику и оправдање, па се ипак тежило да се вера и држава одвоје) он враћен, сада прикривено? Много раније него што то аплаудери очекују, а свакако раније него што су то инспиратори свега укалкулисали као очекивану последицу, тај ће се фанатизам окончати на најнеповољнији начин за оне који су га инспирисали, спровели и који му радосно тапшу. Али док је цена у туђим животима, какве везе има?
Стварно верујете да ће претварање Србије у Иран, после могуће тренутне користи смене режима Александра Вучића, донети икакав дугорочан „бенефит“ (како сада људи воле да кажу, повезујући то с доказивањем сопственог интелектуалног капацитета)? Да се идолопоклонство засновано на интересу, замени идолопоклонством заснованом на догми? Да ли су људи уопште свесни која је цена избацивања клера (православно: клира) из система власти, из механизама управљања? Одакле само идеја да ће они који се дочепају контроле, захваљујући фанатизму, сујеверју или глупости грађана, добровољно пристати да се тога одрекну?
Суштинско питање је: какву Србију људи у Србији желе себи, својој деци, својим ближњима, деци својих ближњих? Када се на то питање одговори искрено, јасно је у ком правцу морају да се крећу и размишљања и делања. На страну кукавичлук у виду препуштања другоме одговорности за сопствену судбину. На страну непаметност поклањања грађанског суверенитета некој организацији. Избор каквог „надполитичког“ ентитета само због тога што се не уме или не сме ући у процес довођења политичког ентитета у демократске и законске оквире, што је већина Европе прошла пре два века – није само доказ незрелости и неспособности (на шта се промптно љутнемо када нам то неко споља спочита), већ пре свега трагичан пут у маргинализацију и споро нестајање сопственог народа.
Фото: Facebook, WhatsUp, агенције