ПРАВО СИЛЕ ИЛИ СИЛОВАЊЕ ПРАВА?

 

Кад право силе надјача силу права… Сећате се те флоскуле, иначе ретко успеле конструкције српских политичара, из времена бомбардовања СР Југославије?

У то време, сила је заиста надјачала право: до бомбардовања СРЈ (тачније, Србије; у Црној Гори гађано је тек неколико локација на којима је бивала заједничка војска) дошло је без одлуке јединог међународног тела које је ту одлуку могло да донесе: Савета безбедности УН.

Чему ово подсећање? Управо због бомбардовања Либије. Додуше, директну паралелу не можемо повући, јер је до интервенције „међународне коалиције“ дошло уз сагласност СБ.
Ипак, неколико чињеница мора да се подцрта.

Најпре, тешко је оспорити чињеницу да Моамер ел Гадафи није демократски лидер, у западном значењу речи „демократија“. Он није демократски изабран, није пролазио реизборе, остао је на власти дуже него што то предвиђа и један демократски узус… Дакле, Гадафи се може сматрати демократским владаром само уколико веома условно и шкрто применимо античку дефиницију демократије, која овај институт ограничава само на припаднике „народа“, не и на војнике или робове, на пример. Уосталом, Гадафи и нема формалну државничку титулу.
Свеједно, цео свет, па и ОУН и државе које сада бомбардују Либију, Гадафија признају као легитимног шефа либијске државе и са њиме одржавају односе. Уосталом, постоји нешто шта се назива „одржај“: Гадафи је фактички био шеф државе 42 године, вршио власт и имао признање света, иако нема формалну функцију.

(Да повучемо паралелу: Ни Слободан Милошевић се није одликовао демократичношћу, па ипак, биран је на слободним вишестраначким изборима. Такође, цео свет га је признавао за легитимног шефа државе и чак, у одређеним моментима, и као фактор мира и стабилности на Балкану.)

(*И да нагласимо: западно поимање демократије искључује варијације и не признаје могућност да се „источним вредностима“ не могу наметнути „западне“, бар не „тек тако“; слично је у односу на историју, традицију, културу истока, на пример; Отуда никад ни један амерички војник у Ираку није осуђен за уништавање драгоцених споменика древне Месопотамије; Они то, просто, нису никад разумели, а и како би, када један камен тамо има историју богатију од историје целе Северне Америке)

Такође, тешко је оспорити чињеницу да су „у име и за рачун“ Гадафија вршени злочини. На побуну једног дела становништва је реаговао жестоко (применом непримерене силе), из те реакције се родила (или је само на њу и чекала?) оружана побуна, коначно, то је резултирало класичним грађанским ратом и де факто поделом државе.

(Паралела и овде: и под Милошевићем, извршени су злочини на територији бивше СФРЈ. Распад те државе тешко се може поредити са ситуацијом у Либији, дилема ко је први почео и зашто – личи на расправу „шта је старије – кокошка или јаје“, али један део приче, косовскометохијски, свакако личи).

(*Овде је занимљиво, да је под неким сличним условима, ипак изостала реакција код злочина Израела над Палестинцима, или код злочина Турака над Курдима; двоструки аршин у међународним односима је веома опасно балансирање са далекосежним последицама.)

Е сад, констатација ових чињеница помаже нам да боље схватимо отварање неких питања.

За почетак, ко је, како и зашто омогућио да се обим „либијске резолуције“ прекорачи? Међународна организација манифестује своју фаличност још од краха блоковске поделе света, од када се прегласавање врши под веома неповољним условима за једну страну. Ипак, право је ваљда право, без обзира ко га примењује, а у праву се изузеци по правилу тумаче уско. А Резолуцијом је предвиђена успостава „зоне забрањеног лета“, и ништа више.

Додуше, и та „зона“ је на свој начин директно мешање у унутрашње ствари Либије и директна помоћ једној од супротстављених страна, која, усто, има и ружан предзнак „побуне“. То, дакле, отвара питање мера које ОУН могу да примене у сличним ситуацијама, а да се тиме не нарушавају суверенитет и интегритет независне државе, да се тиме не утиче на унутрашње ствари и да се не протежира једна опција.

(И САД, и Француска, и Британија сасвим сигурно би брутално угушиле побуну на делу своје територије, и сасвим сигурно не би због тога биле бомбардоване.)

Надаље, на основу ког правног акта се, приликом интервенције, бомбардују цивилни циљеви, и, посебно, на основу чега се бомбардује седиште легитимног шефа државе?
То није оквир Резолуције, то се у праву зове – покушај убиства. Надаље, тиме се крши још један базични принцип УН, јер се насилно мења воља већине, а атрибут „демократски“ качи се мањинској групацији, чија улога, идеја, па и национални састав (да ли су сви Либијци) такође никоме нису јасни. Обашка што се инаугурише теорија „прихватљивих“ и „неприхватљивих“ жртава, у зависности од субјективног тумачења под заштитом јаке војне машинерије.

(Покушали су да убију и Милошевића, сећате се? Сада на месту зграде коју су гађали 1999. Америка прави нову амбасаду у Београду.)

(*Неминовно се сад у причу поново увлачи „случај Ирак“. Та земља је бомбардована и увучена у вишедеценијску животну нестабилност, на основу лажних, исконструисаних података! Подаци су конструисани и у случају Србије. Коначно, и Хитлер је напао Пољску тако што је групу немачких војника преобукао у униформе пољске војске и ударио „сам на себе“.)

Даља питања се крећу обима овлашћења Савета безбедности. Да ли, и под којим условима, ОУН и њено извршно тело могу да стану на становиште насилне промене друштвеног система у некој држави и да ту промену спроведу друге чланице ОУН, голом силом? Где је граница до које се и ОУН могу мешати у унутрашње ствари неке државе и њен суверенитет? Не заборавимо да је суверенитет на државама, не на светској или било којој наднационалној организацији или групи. Која је, заиста, функција ОУН данас, и да ли су нам Уједињене нације, овакве какве су, уопште потребне?

Доминантна црта у америчкој спољној политици после Другог светског рата је насилништво, сада се уз њих шлепа још неколико држава које су одавно изгубиле и стварну моћ и ауторитет, али, треба подсетити да је баш због немоћи и толерисања сличног насилништва у реализацији Хитлерове Немачке, престало да постоји тадашње Друштво народа.

ОУН се сада често појављује као тек пуки давалац легитимитета америчким насилничким циљевима, а не треба заборавити да је управо Америка и највећи дужник Уједињеним нацијама! Да ли ће то насилништво технички извести Британија или Француска – прва, бедни остатак некадашње колонијалне империје, који би много волео да је сила, а нема ни „с“ од силе; друга, држава која је изгубила идентитет, компас, суштину, и која није Француска од пре једног века – сасвим је небитно. Иза сваке те приче суштински стоје Сједињене Државе, у алавим настојањима да, контролишући мање и слабије, контролишу проток капитала и финално себи омогуће зараду.

Како мале и слабе државе могу да одговоре на насилништво – војно, политичко, економско или тајно (шпијунско)? Тешко је на то питање дати једноставан одговор, али, свакако да рапидни пораст тероризма не треба да нас чуди. О томе, детаљније, ипак у неком наредном писању.

---

Фото: www.dnevne.rs, www.avaz.ba, www.vaseljenska.com