Државе које немају антифашистичку прошлост, фалсификују историју, да би испало да имају бар мало антифашизма.
Србија, једна од предводница антифашизма и међу највећим жртвама фашизма, једина на свету, фалсификује историју, понижава и заборавља своје антифашисте, да би испало да су слуге окупатора – антифашисти.
Онда, наравно, ни мртви не могу да се испоштују како треба, па у тој новоствореној стварности у којој није исправно повредити слуге окупатора, Србија обележава своју антифашистичку прошлост руским песмама и руским манифестацијама. Попут оног „Бесмртног пука“, иако је добро познато да су они који су у Југославији, па стога и у Србији, водили антифашистичку борбу и ослободили државу од окупатора и домаћих издајника – имали бригадну, а не пуковску организацију.
Из године у годину, такође, у Србији се Дан победе, макар и са тим даном закашњења, обележава уз апсолутно обесмишљење и уочљиво избегавање да се каже ко је и како на простору који је у том моменту чинила и Србија, а звао се Југославија, дао немерљив допринос тој победи.
Нигде нема партизана. Ни речи о НОВ и ПОЈ. Нема партизанске песме и заставе. Нема црвене петокраке. Кривотворење историје упорно помиње борбу Срба, „српске војске“, интонирају се српске ратничке песме из доба балканских и Првог светског рата, сценографија подразумева и униформе српске војске из тог периода…
И у свему томе једино је тачно да су Срби били велике, страшне жртве у Другом светском рату. Само што они који кривотворе не виде да тим кривотворењем банализују и вређају управо ту велику српску жртву и страдање.
И онда дође крешендо, Дан победе, дан када је нацистичка неман бар војно поражена, дан када су бар формално Срби спашени тог ужасног зла – прослави се стиховима које је за своју химну усвојила српска фашистичка организација, колаборационистичка, издајничка, иста она која је Србе антифашисте, Јевреје, Роме и припаднике других народа подводила тим истим нацистичким убицама, и која је до рамена окрвавила руке ликвидирајући антифашисте.
Али, не. Не може се обележавати победа славећи колаборационисте. То је шизофренија. То је губљење националног идентитета. То је уништавање значајног дела славне историје зарад конструисања лажне историје. То је понижавање часних вредности зарад инсталирања оног најлошијег у људима. Нема среће за народ који то сам себи чини.
Можда психијатрија има решење за овај необични, ужасни конфликт у колективном мозгу, не знам.
Овде се пљује Југославија само тако, зазива се Велика Србија (па се чак почине и бројни злочини у њено име), али онда усвоји, прихвати, присвоји и захтева све лепо и корисно шта је та Југославија дала српском народу.
Овде се пљују партизани, нагрђују као смрдљиве комуњаре, и славе четници и други етнички чисти и политички коњуктурни, „срБски“, покрети од којих је чак и краљ дигао руке (такође познати по бројним етнички мотивисаним злочинима и у најновијим сукобима током распада СФРЈ) – уместо да се њихова колаборација у „другом рату“ јасно означи и тиме очисти име покрета који је дао велики допринос ослобођењу Србије у балканским и Првом светском рату – али није никакав проблем преузети заслуге и дело партизана.
Овде се свако сећање на оне који су том Дану победе допринели својом крвљу и животом – смишљено и систематско брише, зарад смишљеног и систематског грађења имиџа онима којих би сваки народ морао да се стиди, не због националног предзнака као таквог, већ због злочиначког, кољачког, геноцидног учинка… И онда се прави паралела, јер забога, и други су имали, још горе и још грђе, па су они вршили злочине над нама…
Овде се славе Дан победе и ослобођење, уз причу да су нас тада ослободили и Титовом србождерском режиму изручили Руси, јер партизана није било ништа више него за десетину (и да они нису дошли то би сигурно урадили они из оног другог антифашистичког покрета), исти они Руси којима у свим другим историјским периодима радо дајемо и земљу, и привреду, и крв, и женске сроднике јер су славјанска браћа… А онда су нас ти партизани, којих није било више него за десетину, држали у окупацији 40 година затирући све срБско, па ни слава није могла да се слави…
И тако се хоће бити у строју победника, уз слављење поражених. Успело је кривотворење историје у многим другим сегментима, што не би и овде?
Мада, ето, ја се и даље надам да психијатрија има решење.