Била је то љубав на први поглед. Када је Милосав угледао Цвету, није била битна ни разлика у годинама, ни чињеница да је она премлада. Већ наредне године, венчали су се у цркви Светог Николе у Приштини. Била је 1940. и све је увелико мирисало на рат. Али, славље је било велико: удавала се најстарија кћи високог државног службеника, среског начелника Методија Беровића, за краљевог официра, сина жандармеријског официра Петра Радојевића.
У животним причама тих породица, Приштина се појавила као судбоносна случајност. Методије је нешто раније, после службовања у Битољу и Струмици, пребачен у Приштину, јер су тензије између Срба и Албанаца све више расле. Некако у исто време, и из истих разлога, угледни жандармеријски старешина Петар, пред пензијом, прекомандован је у исти град.
Методије је у браку са Љубицом, ћерком Цинцара Ђорђа Нечева и Гркиње Донке, имао петоро деце: три сина и две кћери. Цвета је била најстарија. Петар и Златана, обоје потомци црногорских исељеника, изродили су деветоро и доживели осам трагедија: пет ћерки им је умрло у доби од године до четири, један син као средњошколац, један као студент Војне академије, а један као студент треће године Правног факултета у Београду. Једино им је остао Милосав.
После свадбе, родитељи су заједно купили кућу младенцима, релативно близу цркве у којој су се венчали. Али, живот се потрудио да нови брачни пар у тој кући не ужива дуго.
Тек мало више од пола године после синовљевог венчања, Петар Радојевић је искористио могућност да оде у пензију, пошто је већ дуже време имао озбиљне здравствене проблеме са желуцем. Златана га је убеђивала да од отпремнине оде у Врњачку Бању и покуша да се излечи, „док не почне рат“. Невољно, Петар је једног дана пошао у Врњачку Бању. Тамо, међутим, никад није стигао. Није се ни вратио кући. Расуло у држави је већ било видљиво на сваком кораку: Петрово тело никад није пронађено, а истрага је обустављена на почетку. Јер – почео је рат.
Доњи ред (с лева на десно): Златана, Петрова мајка Итана (чији је један предак поп Мило Јововић, знаменити црногорски јунак), Петар; горњи ред: Милосав и Милосавов брат Крсто.
Милосав је отишао на фронт. Тамо је ухапсио команданта пука, који је неколико дана пре саме капитулације, желео да преда целу јединицу. Добро, не баш целу, јер пук није био попуњен до ратне формације. Резервисти, Албанци, нису се одазвали позиву на мобилизацију, неколико официра Хрвата је дезертирало, а Милосав је преостале људе, после неколико окршаја са непријатељем и албанским бандама, повео у Србију.
У исто време, Методије је своју породицу, као и прију Златану, која је остала сама, повео у истом правцу. Возом, па докле је било пруге. Пруге је било до Трстеника. Места у близини бање у коју се, нешто раније, упутио Методијев први „пријатељ“. У Трстенику им се прикључио Милосав. Успели су да, како-тако, организују животе. Далеко од некадашњег животног стандарда, у нужном смештају, с приходима од оног шта направе или успеју да продају од оно мало вредних ствари које су извукли… Пред крај наредне године, Милосаву и Цвети родила се ћерка, Даница. Срећна звезда у том небеском своду несреће.
Но, у рату – мира нема. Посебно не у овом рату, и не у Трстенику, где су се људи поделили не само по покретима које су симпатисали, већ и по старим, личним и породичним, сукобима и пизмама. А у томе се најбоље снашао предратни највећи шљам. Једног дана, Цвета је шетала бебу, када јој је локална предратна кабадахија, а сада вођа четничких кољача, Тика Топаловић, добацивао нешто вулгарно. Милосав, као и његова сада већ покојна браћа, Крсто и Тодор, био је спортиста. Бавио се боксом. И био је храбар. Чак, лудо храбар. И „кратког фитиља“. Једним шамаром је патосирао Тику. Сутрадан, тек је почео да пада мрак, четници су скоро разбили улазна врата. Дошли су по Милосава. Свима је било јасно: завршиће у Топаловићевом подруму. Из кога, до тада, нико није изашао жив.
Ипак, увек постоји први пут. За то је био заслужан Милосавов таст, Методије. Угледник кога ни Недићева власт није могла да занемари. Ставио је шешир на главу, узео штап, и без да икоме, па ни супрузи Љубици, каже где иде – упутио се право у Топаловићеву кућу.
- Види, Тико. Милосав је мој зет. Отац моје унуке. Ако му се нешто деси, ти из ове куће нећеш изаћи жив.
Никоме није јасно ни како је Методије из те куће изашао жив, после претње Топаловићу пред његовим брадоњама. Углавном, сутрадан је изашао и Милосав. Озбиљно пребијен, али жив. Радост је могла да се стидљиво врати у скромних неколико собица у згради са десне стране улице која је водила ка мосту преко Западне Мораве.
ПРОЧИТАЈТЕ И: САСВИМ ЛИЧНА ПРИЧА: ГЛУПОСТИ НАШИХ ПОДЕЛА
Но, не задуго. Касније те године, Милосавова мајка Златана и Цветин млађи брат Мирко, упутили су се ка Београду, да тамо продају неке ћилиме и друге ствари из Златанине девојачке спреме. У исто време, Милосав је отишао да покуша да извуче и донесе тело свог брата од ујака, Живка, који је погинуо у партизанима. Златана и Мирко су у Сталаћу требало да пређу на други воз, али им је пут препречила теретна композиција. У страху да не пропусте једини воз за Београд, одлучили су да се провуку испод вагона теретњака. Мирко је прошао, али, када је Златана била на пола, теретњак је кренуо… Када је Милосав успео да стигне до Сталаћа, да преузме мајчино тело, она је већ била сахрањена у некој заједничкој гробници. И она, као и њен муж, остала је без белега.
Милосава, међутим, локалне кабадахије нису више дирале јер се у месту појавио његов друг са академије и потом кум, Митар Контић. У униформи Југословенске војске у отаџбини. Њихов срдачан сусрет на том истом трстеничком мосту, ето поново прста судбине, овековечио је нечији фото-апарат. Тако да су за то одмах знали и Немци, и Недићевци, и четници. А ушао је и у Милосавову „карактеристику“ и код нових власти, што ће такође имати импликације после рата.
Углавном, није прошло много од кад је Милосав остао и без другог родитеља, и Цвета је остала без оца. Методије је, наиме, врло активно помагао партизански покрет. Било је поподне, када им је полиција закуцала на врата. Укућани су помислили да је Методије откривен. Али, не: он је једноставно, као веома угледан човек, са групом људи од угледа, одведен као талац. Неко време, држали су га у логору у Крушевцу. Ту су га стрељали у одмазду због партизанског напада на Немце неколико недеља раније. На плакату којим је стрељање објављено, наведен је као симпатизер покрета ДМ. Зашто – нико не зна. Могуће је да су Немци то просто „претпоставили“ будући да је био у локалним властима, могуће да је његов секретар то изјавио у покушају да га извуче, могуће… Шта год – остала је сама Љубица са петоро деце и једном унуком. А та немачка објава била је кључни доказ нових власти после рата, због којих породицама није враћена имовина.
Милосав се у то време – понајвише због искуства са Тиком Топаловићем – већ прикључио партизанима. И учествовао у борбама за ослобођење Србије, па редом, до уласка НОВ у Трст. Тамо је тешко рањен у диверзији, за коју је оптужио неке словеначке „комунисте“, за које се много година касније испоставило да су били у „Хитлерјугенду“. Покушали су да га купе понудом високе функције у новој војсци, али, за човека истанчаног осећаја за поштено, било је и превише. Заувек је одустао од униформе, и заувек се уписао на листу оних на које народна власт треба да посебно обрати пажњу.
И на то нису дуго чекали. Онај сусрет на мосту у Трстенику, поновио се у Београду. Кумови су се изгрлили, и сели у кафану. Сутрадан је тајна полиција дошла по Милосава у стан на Дорћолу. После два месеца нечовечних услова у којима су га држали, схватили су да не могу ништа да му „накаче“, па су га пустили уз једноставно – „извини„.
ПРОЧИТАЈТЕ И: МОЈ ЖИВОТОПИС
Да судбина итекако игра улогу у нашим животима, потврдило се неколико година касније, када је Даница уписала факултет. Позвала је десетак колега на прославу рођендана у стан, и, како је то тада био ред, свако од њих се представио Даничином оцу. Пришао му је један сувоњав младић, чији му се лик однекуд учинио познатим:
- Ја сам Павле Топаловић – представио се.
- Топаловић? Живот ми се једном укрстио са једним Топаловићем, Тиком.
- Ја сам му син. Тата је успео да побегне и сад је у Америци.
Испоставило се да су Тикина жена и двоје деце заправо у почетку живели веома тешко, као породица народног непријатеља. Али, нешто касније, притисак је ослабио, па се чак Павле доказао као добар комуниста и уписао Медицински факултет. А како се Тика снашао у Америци, Павле му се, по окончању студија, тамо прикључио и остварио завидну каријеру. Чак су неке сцене потом култне серије „Династија“ снимане у његовој раскошној кући.
Живот има чудан обичај да игнорише све преокрете и да се настави без обзира на расплете и изненађења. Тако су се и животи породица Радојевић и Беровић наставили у суочавањима са свим изазовима с којима су се суочавали сви у Југославији. Један срећни судбински моменат задесио је Цветиног брата Мирка, који је био један од ретких преживелих у бродолому брода „Ниш“ на ушћу Саве у Дунав. Девојка тадашњег студента Пољопривредног факултета, није имала толико среће.
А онда су животи, како природа налаже, почели и да се завршавају. Милосав је умро 1984, мало пре пунолетства првог унука. Његова ташта Љубица га је надживела, баш као што је надживела и свог најмлађег сина, Момчила. Цвета је умрла 2011. Међу живима нису ни њена преостала два брата, Петар и Мирко и сестра Милка. Остали су само њихови потомци, да сачувају и својој деци причају ову причу.