Е, моја сплачино…
Добар си им док год прихваташ да си млађи, малоумни брат, кога они треба да воде за руку и казују му шта да чини, шта ваља, а шта не. И док год је све твоје, у ствари – њихово.
Док год радиш против себе, а на њихову ползу.
Њихово право је све, твоје право је ништа. Њихова чинидба света част, твоја тек подразумевана обавеза.
И опет ће бити мало, јер ћеш за њих увек бити ниже биће, никад једнако с њима, колико год се одрицао себе и својега и настојао да им се допаднеш.
Усудиш ли се да искочиш из тога, порекнеш ли њихове „истине“ и њихово „право већег“, кидисаће на тебе као хијене, отимаће ти и оно мало шта су ти дали, убадаће те горе него што убадају оне који су од старта против њих… И ако би пожелео да се вратиш, покајао се, морао би да даш још више од оног шта си до тад давао, а био би третиран горе него до тад.
И тако ћеш остати само одбачена бедна сплачина, безе себе, својих и својега.