Вероватно једна од најинтригантнијих и најтрагичнијих личности Црне Горе и њене владарске куће, био је принц Мирко Петровић Његош.
Мирко је био средњи син краља Николе, с титулом „велики војвода од Граховца и Зете„. Уједно, био је једини Николин син који је имао потомство!
Мирковом старијем брату Данилу био је, по линији наслеђа, „виђен“ црногорски престо, а Мирку, веровали или не – српски. Наиме, постојао је план да, у случају ако Александар Обреновић не добије дете са Драгом Машин, њега наследи управо принц Мирко. Зато је и оженио Наталију Констатиновић, блиску сродницу Обреновића (отац јој је по женској линији био унук Јеврема, брата кнеза Милоша). Tако би Мирко испунио давнашњи завет свог оца. Ту идеју о наслеђу престола, међутим, омео је Мајски преврат у Београду. А брак са Наталијом, чини се, Карађорђевићи никад нису опростили Петровићима, иако су се и они са њима ородили, браком тада принца Петра Карађорђевића и Николине најстарије кћери Зорке.
Мирко је, пре брака, иначе био прави бон-виван. Није много марио за политику, правио је и скандале, вратоломно јахао, обљубио поприлично жена… Из авантуре са београдском глумицом Вукосавом Крстановић остала су љубавна писма, која је она после продала листу „Звоно“.
Краљевска породица Петровић. Принц Мирко други с десна.
Ипак, када су чланови краљевске породице и владе Црне Горе избегли 1916. године, једини је у земљи остао и окупацију трпео, управо Мирко. Иако је раније остао без српског, а црногорски престо му није био „виђен“, није прихватио окупаторске идеје да га поставе за владара окупиране Црне Горе. Био је интерниран у дворцу на Крушевцу (Подгорица), оболео од туберкулозе и пред крај рата, 2. марта 1918, током лечења умро у Бечу.
Наталија и Мирко
У браку са Наталијом, Мирко је имао петорицу синова. Страшни усуд породице Петровић, или нешто друго, тек, без четворице је остао врло брзо: Стефан (Шћепан) и Станислав су умрли исте године, 1908, са пет односно три године (помињем их у причи „Знамените црногорске лађе“), Емануил (12) 1928, а Павле (23) 1933. Једини је доживео да се ожени и остави потомство – средњи син, принц престолонаследник Михаило (14. септембар 1908. – 24. март 1986.). Технички гледано, и Михаило би се могао назвати краљем, јер је његов стриц, краљ Данило Други после само шест дана владавине без земље, абдицирао у корист синовца.
Ето, и Михаило се показао достојним оца, Мирка. Двапут је одбио престо, једном, почетком 30-их година, када му је Бенито Мусолини нудио престо Албаније и титулу „црногорско-албанског краља“, а други пут 1941, када му је опет из Италије нуђен престо обновљене државе Црне Горе…
Михаилов син, принц Никола, сада је „претедент на престо“, мада не показује велико интересовање за то. Никола има двоје деце, од којих син Борис, попут свог прадеде Мирка, носи титулу – Велики војвода од Грахова и Зете.