РУШИМО ИСТОРИЈУ, РУШИМО СЕБЕ

Цркве и манастири, као и верски објекти других заједница дуго присутних на тлу Србије (џамије, нпр.), као и објекти и остаци прехришћанских заједница, одавно више нису само религијски симбол: део су историјског, цивилизацијског, националног и културног идентитета и наслеђа народа који живе у Србији и државе Србије.

У значајном делу српске средњевековне историје, на пример, верски објекти су били и образовне установе, и културни центри, и лечилишта, и скровишта, и сиротишта… Вођене су матичне и “земљишне” књиге, уписивана рођења и смрти, то су документи као доказ постојања и трајања… Тамошње сликарство, одштампане или преписане књиге, калиграфски мотиви… немају само уметничку вредност, већ су и значајна историјска грађа. У многим случајевима и једина. Ризнице верских објеката, сигуран сам, и дан-данас чувају многе тајне, неопходне за боље разумевање наше прошлости.

Неко ће рећи – прогресу не треба стати на пут. Заовинско језеро, Златарско језеро, Ђердапско језеро, Бегечко, Завојско, Врутци… колико је верских објеката потопљено овде? Због прогреса: акумулација, електрана, водоснабдевања, регулације водотокова… Страдала су и читава насеља, на Дунаву и цела Ада Кале, што не би и нека црква – питаће неко. Да. Ако је корист несразмерно већа од штете која се чини, онда постоји оправданост. Али, пре причињавања штете, треба утврдити да ли је то заиста неопходно, или постоје и друга, јефтинија, хуманија, мудрија решења, и ако тога нема – предузети све да се обезбеди потпуно пресељење свих добара, очување историјске и културне вредности, али и извршити претрагу ширег терена. Јер око верских објеката обично су и гробља, и остаци ранијих богомоља, не само хришћанских, некад и остаци насеља…

Прогресу, дакле, не смемо стати на пут, али се не смемо понашати ни као подивљали комунистички бахатници, који нису ни видели даље од свога тора, и којима је уништавање свега пређашњег био услов успостављања нове, атеистичке религије. Рушењем историје сечемо своје корене, уништавамо свест о сопственом постојању.

Као што сам био ужаснут пуким затрпавањем античких остатака, откривених приликом реконструкције београдске улице Тадеуша Кошћушка, или дивљачким паљењем Бајракли џамије на Дорћолу, ужасава ме и сечење храста-записа код Савинца или затрпавање ранохришћанске базилике код Црвене Реке. И жртвовање било које друге историјске, културне, верске… грађевине, посебно зарад недовољно оправдивих или недовољно сигурних пројеката. Јер то су трагови нас, наших комшија, наших предака.

Зато сам апсолутно против сваког намерног уништавања, планског или стихијског, било ког верског објекта, било које религије, било ког историјског остатка, на тлу Србије.

________________

Фото: politika.rs, novosti.rs, tanjug.rs, wikipedia

Facebook Comments Box
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *