SAOBRAĆAJNA PATROLA: OD BEOGRADA DO CRNE GORE

 

Od kad znam za sebe, vožnja ka Crnoj Gori traje „danima“, vrlo je naporna, zahtevna i opterećujuća. A to iskustvo se ponavlja decenijama, bar po dva puta godišnje. Možda će zato moji saveti nekome pomoći.

Lipovička šuma

Pisaću o uobičajenoj trasi „Ibarskom magistralom“ (kako se kolokvijalno zove, iako nije cela deonica ta magistrala), Meljak – Stepojevac – Lazarevac – Ljig – Gornji Milanovac – Čačak – Požega – Užice – Nova Varoš – Prijepolje – Bijelo Polje – Mojkovac – Kolašin – Podgorica – more. Naravno, postoje alternativni pravci koji „pokrivaju“ delove trase, kao  npr. autoputem do Ćićevca, pa Kraljevo – Raška – Novi Pazar – Ribariće – Rožaje – Bijelo Polje (pa dalje osnovnom trasom), ili odvajanje preko Bosne i Hercegovine, ili put preko Žabljaka… O tome nekom drugom prilikom.

Obilaznica oko Čačka

Dok se „izvučete“ iz Beograda, posebno na pravcu pored Železnika i Petlovogbrda, pa da se nekako kroz kamione, poljoprivredne mašine i semafore dokopate Ljiga, potrebno je nekoliko sati. Onda malo danete dušom do Čačka, ali ne toliko da uživate u vožnji, jer ili vi morate da obilazite, ili vas neko obilazi, ili obilazi vozilo iz suprotnog pravca… Zato je „obilaznica“ oko Čačka prava noćna mora: to traje, traje, svako malo vas uhvati neki semafor, ograničenje brzine je „ubitačno“, ali postoji opasnost i da se ubijete ili nekog drugog ubijete ako je prekoračite…

Ibarska magistrala

Dodatno mučenje je na delu kod Ovčar banje, iako je novi tunel znatno olakšao put, jer ne idete preko starog pretesnog železničko-drumskog mosta kroz naselje. Prema Užicu i Zlatiboru još je đene-đene, magistrala kod Sevojna je široka i prava, obilaznica oko Užica korektna, sa tri trake, mada uske, nepregledne i s kolovozom u dosta lošem stanju, kao što i dobar deo trase do Zlatibora ima tu preticajnu traku. Nekada je penjanje uz Zlatar, pa sve do iza Kokinogbroda bio najopasniji deo, ali ono zlatarsko ispravljanje krivina je mnogo dobrog donelo, a posle Kokinog broda ka Prijepolju je pristojno… Zajednička karakteristika celog ovog dela je – kada putari srede jednu deonicu, deset drugih deonica izgleda kao da svakodnevno godinama njima voze guseničari.

Pritom, da se razumemo, signalizacija je solidna, pravac ne može da se omaši, iako često na kolovozu nema ni razdelne linije ni bočnih linija i graničnika. Naravno, do skoro ste mogli da naletite na putokaz „Titograd“, ali bar izbušenih znakova, na kojima meštani vežbaju gađanje iz automobila u pokretu, više nema. Restorana, benzinskih pumpi, radionica… usput ima sasvim dovoljno, pa ako vam se desi neki peh, kao meni 2015. na primer, kada mi je kamen „ispaljen“ ispod točka šlepera razbio šoferku, nije problem da se zameni.

Granica Srbije

Oni čega u mom detinjstvu nije bilo, sada je realnost. Tužna, u svakom smislu. Srpski granični prelaz Brodarevo izgleda kao nekoliko kutija postavljenih usred nedođije, uvek je gužva, nepregledno je, i dan danas ne mogu da shvatim da je moguće da nema para da se to malo uredi. Kao i drum između Brodareva i Dobrakova (prelaz sa CG strane): ta deonica, sa sve pretesnim tunelima, izgleda kao da je „niko neće“, kao da nikome ne treba… Pritom je put ekstremno opasan, mislim da je opasniji od kanjona Morače. Crnogorski prelaz Dobrakovo, međutim, već izgleda kao normalan granični prelaz, iako kolovoz neposredno posle njega nije nešto čemu se vozači raduju.

Da: za prelazak granice dovoljna je lična karta, ili pasoš, dok se za decu traži bilo kakav identifikacioni dokument, može i zdravstvena knjižica.

Odatle ubrzo sledi nova muka, „najduži“ grad na planeti, Bijelo Polje. To treba proći, uz ograničenje 50 na sat i veliki broj patrola saobraćajne policije. Sećam se i perioda sankcija, i dubokih kolotraka, i loše signalizacije: to je, na sreću, davna prošlost, ali je ograničenje (razumljivo, naseljeno mesto je) ipak tu i bez obzira na novu obilaznicu, koja je put olakšala, prolazak kroz Bijelo Polje traje i traje i traje. U tom delu drum svakako nije lak za vožnju. Nikad nije bio.

Kanjon Morače

Standardno krivudanje do Mojkovca, iako su na nekoliko mesta urađene tri trake, pa Kolašin i vozačka mora – Morača, a između Crkvine i skoro po pravilu kiša u „zavesama“ (iznenadan pljusak koji ograničava vidljivost na nekoliko santimetara od brisača), četvere oči i puna vozačka pažnja, koja umara i cedi vozača, traju do prilaza Podgorici. Tu je urađena korektna obilaznica, sa po dve trake u svakom smeru,  ali na žalost nije zaokružen „pun prsten“, pa oni što idu ka Cetinju, Budvi i Boki „vide đavola“ vozeći kroz Zabjelo ili centar Podgorice.

Obilaznica Golubovci

Put iz Podgorice, uz jezero, pored Virpazara, do račvanja za tunel Sozinu odnosno „petrovačke strane“ je korektan, uz nekoliko potencijalnih zagušenja. Ko skrene za Sozinu, za 2,5 evra po prolasku dobije gospodsku vožnju do Jadranske magistrale. Ko se opredeli za uštedu i krene „petrovačkim stranama“…pa, neka bude spreman na tradicionalni „rigoleto“, jer su serpentine među najtežima u bivšoj Jugoslaviji. Jadranska magistrala je već jadranska magistrala, s mnogo turista koji prelaze gdegod, s vozilima koja izleću odaklegod bez najave i slično. Zato je drum od Podgorice preko Cetinja do Budve odličan, sređen besprekorno, najčešće sa tri trake.

Treba li da i ovde pomenem istinu, s kojom se suočavaju vozači iz Srbije u kom god pravcu pošli? Gorivo u Crnoj Gori je i kvalitetnije i jeftinije. Baš kao i u BiH, Hrvatskoj, Mađarskoj, Makedoniji… I drugo: vozača „ludaka“ ima svuda, iako su stroge kazne dosta „uškopile“ Crnogorce – pazite, jer registarska tablica više nije momenat gde prepoznajemo opasnost. U Srbiji će vas, takođe, dosta ometati zaprežna vozila i poljoprivredne mašine. Naravno, posebno upozorenje: u asfaltu na delu Platija ima dosta kamena, da se ne topi pod suncem, ali to znači da je veoma klizav ako je i malo vlažan.

Autoput Ljig – Preljina

Ono šta je novitet ove godine, i što u svakom smislu koristi, je ona kratka deonica autoputa Ljig – Preljina.  Prošao sam tih 40-ak kilometara i moram da kažem da ta deonica zaista u punoj meri pokazuje razliku i koliko je u stvari autoput ka južnom Jadranu neophodan. Po strani užasna uključenja (to je ipak, nadam se, privremeno), minijaturna naplatna stanica zbog koje je uvek gužva i gde se izgubi dosta vremena ušteđenog u vožnji autoputem i tuneli Brđani i Šarani, u kojima kolovoz stvarno izgleda kao seoski put (valjda zato što su gulili da „prodube“ tunele, jer su zafrknuli visinu) – činjenica da postoji pravac bez raskrsnica, semafora, zaprežnih vozila, uključenja, gde može da se bezbedno pretekne… mnogo znači. Ima taj autoput još dosta mana, na primer, dovoljno je krivudav da zaista nije morao da se seče hrast zapis, mogla je da se napravi još jedna krivina.

Ali eto, samo taj deo, i samo pogled na novoizgrađene stubove mosta na deonici Mateševo – Podgorica (idu na 160 m visine) pokazuje neophodnost autoputa u celoj dužini i punom profilu. Ne samo da bi se za samo nekoliko sati stiglo na more, već i da bi se uopšte normalno i bezbedno izašlo iz Beograda i stiglo do usputnih mesta pre Prijepolja, na primer.

Foto: lična arhiva, novosti.rs, avaxdesign.co.rs, wikimedia.org, panoramio.com

Save

Save

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

5 thoughts on “SAOBRAĆAJNA PATROLA: OD BEOGRADA DO CRNE GORE”

  1. Potpuno se slazem. Zato mi idemo preko Bosne, nekad se odvojimo vec od Lajkovca pa preko Debelog Brda, a ove godine isprobali i Preljinu. Kroz Bosnu je voznja odlicna, a nema guzve na granicama niti na putu

  2. Za mene predivni put a ne tako opterećen i najkraći za najbliže more Beograd-Šabac-Cer-Krupanj- (preko Mačkovog Kamena) Ljubovija-Bajna Bašta-Tara-Zlatibor-Nova Varoš-Prijepolje-Jabuka-Pljevlja-Žabljak-Šavnik-Nikšić a potom ka moru tj. Risnu (sever) ili ka Podgorici pa opet ka moru (jug).

  3. Najdosadnije deonice od Beograda do Ljiga i od Zlatibora do Nove Varoši. Sa Zvezdare i Voždovca bolje je preko Topole i Rudnika. Dobrim autom za 75 minuta preko Ralje do Rudnika. Hladovina pod Avalom i novi asfalt preko Topole.
    Za one koji se ipak odluče da magistralom izađu iz Beograda, dodatni predlog preko Ćelija i Divčibara do Požege. Ima više krivina, ali nema gužve, tako da vremenski isto traje još se izbegne Čačak. Veći deo tog puta je okružen drvećem sa obe strane pa je i hladovina odlična.

  4. Prema primorju, iz Panceva preko Smedereva pa na autoput. Iskljucenje kod Batocine. Nocna voznja, put prazan, uz 190 din putarine i radove, trebalo nam je sat i po do Kragujevca. Dalje standardno Cacak, Uzice… Uz 2 zaustavljanja za 6 i po sati smo bili na Brodarevu. „Dobro jutro i srecan put“ i sa nase i sa crnogorske strane. Toliko smo se zadrzali. Dobar kvalitet puta kroz Srbiju, ali velika mana sto nema dovoljno katadioptera, za razliku od puta kroz Crnu Goru gde ih bas ima. Kako nas je uhvatilo jutro u kanjonu, poceo je polako i saobracaj da se pojacava. Definitivna preporuka da se taj deo, kao i silne krivine preko Zlatibora i Zlatara prodju nocu. Mislim da je bolja „vidljivost“ iza krivine kad tamo negde vidis farove nego kad nemas predstavu sta te ceka. A voze kao po auto-putu, cesto u suprotnoj traci. Iako volim taj deo Crne Gore, sa nestrpljenjem ocekujem autoput do primorja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *