Стрепим од недеље. И фамозне геј-параде.
Нагомилаће се у Београду једни (гејеви), други (антигејеви), трећи (ни криви ни дужни анти-антигејеви у плавим униформама), и ако већ распаљене страсти не буду могле да се држе под контролом, биће опасног џумбуса са много сломљених костију (и дај Боже да само кости страдају, оне зарастају).
Не разумем, признајем, потребу да (огромно мањинска) сексуална склоност истополном изађе из спаваће собе и демонстрира улицом накарадно нафракана тражећи да је (огромно већинска) традиционална склоност ка супротном полу третира другачије.
Факат, некако су ми ствари из домена секса одувек биле везане за интиму дома, па шта ко воли: од супротног пола до кућних љубимаца. Можда ја грешим што непоколебљиво волим жене и можда не знам шта пропуштам сужавањем свог сексуалног избора само на њих, ама – од тог избора ме нико не може одговорити.
Због тога сам свестан да ни гејеве (лезбејке, транссексуалце и друге), љубитеље сексуалних односа са животињама (зоофиле), некрофиле, педофиле… све оне који у кревету излазе из оквира мушко-женско исте врсте и статуса животних функција – ништа не може да одвоји од начина за постизање сексуалног задовољства.
Да ли је бити хомосексуалац – поремећај, психичка болест или нешто треће, не бих овде анализирао. Реч о томе треба да дају стручњаци, ако су у стању, а не лаици. Свакако да није исто као бити зоофил, некрофил или педофил, јер, за разлику од ова три случаја, почива на добровољности и слободном избору (што животиње, мртваци или деца немају). Нека то остане на нивоу права хомосексуалне популације да живи на начин на који је одабрала, или на који је „предодређена рођењем“.
Али, између борбе за то да не буду дискриминисани због сексуалног опредељења и масовног нафраканог вилењења улицама под шареним заставама итекако има разлике.
Сасвим сам сигуран да бих и ја дебело надрљао када бих јавно и упорно манифестовао своју склоност ка женама, иако та склоност ни у чијој глави није прохибитована. Просто, наступао бих против доброг укуса и природног права (других) људи и грађана да нормално и неузнемиравано живе, ако бих, рецимо, забалављен у пар „петица“, носио (са Уставом загарантованим правом!) транспарент: „Волим пичку!“.
Ако бих то исто уставом загарантовано право на сексуално опредељење манифестовао на послу, рецимо, тако што бих заватавао колегинице за доњи део леђа и предлагао им да се осамимо и заједно знојимо – био бих отпуштен, иако би то била манифестација сасвим „природног“ и легитимног односа мушко-женско.
Вероватно бих наишао на презир или бар одбијање околине, ако бих се скарадно облачио, накарадно причао, ако би ми смрдело из уста или шта десето – упркос чињеници да бих се декларисао и манифестовао као хетеросексуалац. Био бих предмет (најмање!) подсмеха чак и кад бих, као савршено нормални хетеросексуалац, прошетао изразито ружну, глупу или дебелу жену.
Али, док год своју склоност ка женама држим у оквирима интиме дома, ја сам цењен само и искључиво као паметан човек, добар радник, врсан стручњак… Иако се можда некоме не свиђа како се облачим, чешљам, причам… Бићу мета трачева, зависти, подметања… као и сви други, али ће разлог за то бити мој професионални или лични успех, а никако перверзне и похотне чинидбе (сем ако се истима не хвалим на сва уста, па изазовем завист).
Поента јесте у томе да људе не треба ценити по сексуалном опредељењу, већ по начину живота, људскости, квалитету рада… Али, ако се један део популације својим поступцима САМ издваја од већине (коју сами зову „стрејт“) и онда вулгарно манифестује своју (већински) неприхваћену склоност са захтевом да буде прихваћена – неће добити ништа више од претње батинама и можда још вишег зида и нетрпељивости.
Ово суштински важи за сваку мањинску групу – националну, верску, сексуалну – јер ни једна мањинска група НЕ МОЖЕ да има више права од већине или да реализацијом својих права угрожава права већине. Оно шта мањинске групе, које год, морају да имају је само ИСТИ ниво права у свим областима као већина. А то се, између осталог, најбоље постиже неиздвајањем од већине и неиритирањем већине.