SKADAR, NAJSKUPLJI CRNOGORSKI KAMEN

 

Najskuplja bitka u crnogorskoj ratničkoj istoriji bila je – opsada Skadra 1912.-1913. Najskuplja i po uloženim sredstvima, i po dužini trajanja, i, što je najvažnije, izgubljenim ljudskim životima: poginulo je više od 5.000 Crnogoraca. Skadar je formalno zauzet 23. aprila 1913, kada je potpisan Ugovor o predaji.

Ova bitka je ujedno i najbesmislenija i najuzaludnija u tradiciji ovog malog ratničkog naroda. Posle samo tri nedelje, Crnogorci su bili prinuđeni da se povuku i napuste najskuplje plaćeni crnogorski grad. Skadar je formalno napušten 14. maja 1913. godine.

Cela šestomesečna crnogorska operacija zauzimanja Skadra, tada pod vlašću Turske, pokrenuta je u okviru Prvog balkanskog rata, 9. oktobra 1912.

Prema sporazumu sa saveznicima (Srbijom, Bugarskom i Grčkom), Crna Gora je trebalo da prva otpočne rat protiv Turske. To je i učinila, 8.oktobra 1912. godine, deset dana pre ostalih saveznika.

 

Turski topovi na Tarabošu

Turski topovi na Tarabošu

 

Ratni plan trebalo je da donese Generalštab, koji je postojao samo na papiru. U praksi su ga činili kralj Nikola, načelnik Generalštaba (koji je bio na frontu) i jedan ordonans oficir. Plan rata donet je uoči samog početka operacija. Glavni pravac crnogorske vojske bio je Skadar, a sporedni Novopazarski Sandžak. Za operacije u pravcu Skadra formirana su dva odreda – Zetski, pod komandom prestolonaslednika Danila, i Primorski, pod komandom predsednika vlade (tad brigadira) Mitra Martinovića. Ovde je bilo angažovano 8 brigada, sa 36 bataljona i 74 topa. Inače, Ratni savet je za komandanta Zetskog odreda imenovao brigadira Blaža Boškovića, ali je on pod nerazjašnjenim okolnostima nastradao 8. oktobra. Mnogi misle da je u tu smrt umešan kralj Nikola, koji je komandu nad odredom i slavu zauzimanja drevne crnogorske prestonice želeo da ponese njegov sin, budući vladar Danilo. Za operacije u Novopazarskom Sandžaku formiran je Istočni odred, pod komandom generala (u to vreme brigadira) Janka Vukotića. Taj odred imao je 17 bataljona i 32 topa, ali, s obzirom da su već bile izvršene sve pripreme u rejonu Kolašina i Berana, tada na turskoj teritoriji, odmah po objavi rata tu je trebalo da se formira 7-8 dobrovoljačkih bataljona i ojača Istočni odred.

Crna Gora je od starta radila u sadejstvu sa srpskim trupama, koje su planirale napad ka Elbasanu i dalje ka Draču i Valoni.

Skadar je bio utvrđen dvema obrambenim linijama. Prvu obrambenu liniju činili su Taraboš, Brdica, Bardanjolt i Štoj, a drugu utvrđenja Malog Taraboša, Tepe i Malog Bardanjolta. Na svim tim položajima bile su podignuta poljska utvrđenja s opkopima urezanim u kamenu i s bodljikavom žicom u 6-12 redova. Turski garnizon je uoči rata imao oko 5.000 vojnika, ali su već sredinom oktobra (oko 17. i 22.) pristigla dva kontigenta po 4.000 Turaka kao pojačanje, a kad se tom broju dodaju šiptarski dobrovoljci, Skadar je branilo oko 18.000 vojnika, i oko 110 topova, pod komandom divizijskog generala Hasan-Riza paše.

 

Crnogorci na vrhu Taraboša

Crnogorci na vrhu Taraboša

 

S obzirom da je aktivno pomagala albanske ustanike, Crna Gora je računala s mogućnošću da stanovništvo severne Albanije pruži pomoć crnogorskoj vojsci, u cilju vlastitog oslobođenja i ujedinjenja s Crnom Gorom i da crnogorska državna teritorija bude proširena, u najmanju ruku na Skadar, Medovu i deo Albanije severno od Drima. S druge strane, Porta je posle velikog albanskog ustanka 1912. obećala autonomiju Albaniji, koja bi obuhvatila četiri vilajeta uključujući i skadarski, pa su albanski poglavari na okupljanju uoči rata odlučili da se bore na strani Turske.

Uglavnom, posle uspešnih borbi na granici, trupe Zetskog odreda polako su napredovale ka Skadru. Odred je, uz velike žrtve, 28. oktobra zauzeo Bardanjolt, jedan od glavnih položaja u odbrani Skadra, ali ga je turska vojska povratila protivnapadom. Ta bitka je poznata po tome što su Crnogorke dobrovoljno išle u prve borbene redove, da seku žicu koja je opasivala utvrđenje. Jer, Crna Gora nije imala opsadnu artiljeriju, koja bi razrušila žičane prepreke i „ježeve“, pa su vojnici uporno jurišali i ginuli bez rezultata. Onda su se njihove žene, majke i sestre dohvatile makaza, svesne da će izginuti, samo da bi „ostalo ljudi za juriš na utvrđenje„.

Oktobar 1912, Rijeka Crnojevća. Polazak vojske na Skadar

 

U isto vreme, Primorski odred razbio je tursku vojsku na graničnom frontu, ali je po naređenju kralja Nikole odustao od odsudnog napada na drugo skadarsko utvrđenje, Taraboš. Tako je propuštena prilika da se Skadar zauzme, jer je u Skadar ubrzo došao Esad-paša Toptani sa pomenutim pojačanjima od oko 12.000 vojnika i tako ga jako utvrdio da Crnogorci nisu imali mogućnosti da ga osvoje. Počela je opsada.

 

Serdar Janko Vukotić je uoči rata govorio da su „svi složni u tome da je Skadar za Crnu Goru životno pitanje“. Petar Bojović, komandant Primorskog kora poručio je združenim vojskama: „Skadar je poslednja tačka koju još drže poslednji ostaci razlomljene turske carevine. Vi imate, junaci, da učinite još jedan i poslednji snažni napor, pa da ništite i poslednje ostatke turske sile na Balkanu i da ovladate gordim Skadrom. Ja sam tvrdo ubeđen da ćete vi i sada savesno i junački vršiti svoju dužnost kao i do sada i da udruženoj našoj bratskoj snazi i hrabrosti neće moći odoleti skadarska posada, nego ćemo je u ime Boga pobediti i Skadar zauzeti.“  Sa druge strane, Hasan Riza- paša, prvi komandant odbrane, tvrdio je da „ovaj grad neće pasti u ruke Crnogoraca. Skadar je naša sudbina ili naš grob, ali ne i naša sramota. Danas imamo pet hiljada vojnika, ali više od 20.000 drugih nam dolazi u pomoć. Od danas počinje očajnička bitka, za koju nitko od nas ne zna koliko će trajati.“ Ali na kraju, usledila je zahvalnica brigadira Janka Vukotića Crnogorskoj vojsci: „Pohvaljuje se vojska Crne Gore, njen vojnik i njen starješinski kadar, divizijari i svaki perjanik poimenice i serdar zbog junačkog, neustrašivog i pregalačkog držanja na Skadru, koje nam je zaludu bilo.“

 

Već 3. decembra 1912. potpisano je primirje između Bugarske (koja je zastupala i Srbiju i Crnu Goru) s jedne, i Turske s druge strane. Desetak dana kasnije, započeli su pregovori o miru u Londonu. A 17. decembra 1912. godine, odlučeno je da se stvori država Albanija. To je učinilo besmislenim napore Srbije da preko Albanije izađe na more u reonu Drača, i Crne Gore da pripoji Skadar s okolinom. Crna Gora i Srbija se, međutim, u početku nisu mnogo obazirale na ove odluke.

Komandant obrane Skadra Hasan-Riza paša ubijen je u zasedi 13. januara 1913, po naređenju Esad paše Toptanija, koji je potom preuzeo komandu. Smatra se da je Riza Paša hteo da nastavi odbranu grada, a da je Esad Paša pregovarao s Crnogorcima oko predaje Skadra, u zamenu za njihovu podršku da postane vladar Albanije.

 

Crnogorska zastava na Skadru

Crnogorska zastava na Skadru

 

Sporazum o primirju je posle mesec dana otkazala Grčka zbog turskog odbijanja da preda Janjinu. Tada je Skadar, uz Janjinu, bilo jedino preostalo osmansko uporište zapadno od vojišta ispred Carigrada.

Već 7. februara 1913. crnogorske i srpske snage započele su koordinirani napad na Skadar. Zetski odred je napao na 6 bataljona nizama u bici na Bardanjoltu. Primorske trupe srpske vojske izvršile su napad na 4 bataljona nizama i redifa na Brdici, utvrđenom položaju u spoljnom pojasu skadarske tvrđave. Crnogorci su posle dva dana borbe i čitavog niza juriša uspeli da zauzmu Veliki Bardanjolt, ali uz gubitke od 4.000 mrtvih, ranjenih i nestalih. Gubici srpske vojske bili su između 1.600 do 1.800 ljudi. Osmanski gubici iznosili su oko 1.500 ljudi.

Zbog velikih gubitaka i teških neuspeha, 2. aprila odlučeno je da se srpskom Primorskom koru, (tada) generala Petra Bojovića, formaciji od oko 30.000 ljudi i četiri aviona, priključe i pod jedinstvenu komandu stave sve crnogorske trupe.

 

Boravak srpske vojske u Albaniji obeležili su prvi borbeni letovi srpske avijacije, a i prvi u istoriji ratovanja. Letenja su počela 7. marta. Na prvom letu stradao je Mihailo Petrović, prvi srpski pilot, sa letačkom licencom br. 1, koga je jak udar vetra, pri povratku sa izviđanja, na 1.200 metara izbacio iz aviona, jer nije bio vezan. Utvrđeno je da je avion bio ispravan, a da je Petrović preminuo još u vazduhu. Sat mu je stao na 10.35 sati. Tako je Srbija imala i prvu žrtvu ratne avijacije u oružanom sukobu. Ostali piloti su narednih dana bacili nekoliko bombi na Skadar. Svi su povučeni sa glavninom srpskih trupa.

 

Uprkos činjenici da je 20. marta 1913. Londonska konferencija odlučila da Skadar definitivno ostaje Albaniji, Crna Gora je odbila to da prihvati, u čemu ju je inicijalno podržala i Srbija, pod jakim ruskim uticajem. Zato su Velike sile (bez Rusije) 21. marta, najpre, izvršile pomorsku demonstracije sile. Najpre austro-ugarski, sutradan  nemački i italijanski, a potom i engleski i francuski razarači okupili su se ispred Bara. To, međutim, nije bilo dovoljno, pa su 12. aprila evropske sile objavile blokadu crnogorske i albanske obale, prvu pomorsku blokadu neke evropske države u moderno doba. Kao posledicu toga, Srbija je povukla svoje trupe iz Albanije.

 

mitar-lakovic-cg-ranjenik-kod-skadra

Mitar Laković, ranjenik. Lekari provučenom šipkom pokazuju putanju ulaska i izlaska zrna

 

Vlada Crne Gore je, usprkos svemu, nastavila s opsadom Skadra. Već 14. aprila naređeno je opšte bombardovanje Skadra, koje traje naredna četiri dana. Paralelno s time, s Esad-pašom Toptanijem vođeni su pregovori o predaji.

Već 21. aprila, Esad-paša je izneo službene uslove predaje Crnoj Gori. Dva dana kasnije, na Skadarskom jezeru, potpisan je sporazum o predaji Skadra. Sutradan, 24. aprila, crnogorske trupe, predvođene prestolonaslednikom Danilom, su ušle u Skadar. Te večeri Esad-paša Toptani svečano je predao ključeve tvrđave princu Danilu.

 

Slavlje na Cetinju

Slavlje na Cetinju

 

Esad-paša propušten je s počastima i svim naoružanjem (osim teških topova) i isplaćeno mu je 10.000 funti sterlinga. Tako je  sačuvao vojsku i stekao podršku Srbije i Crne Gore za proglašenje „vlastite“ albanske države u delovima neokupiranim od saveznika, nasuprot vladi u Valoni. Esad-paša je s 25.000 ljudi pod oružjem krenuo ka jugu, u Tiranu, i tamo se proglasio vladarem Albanije. Njegove jedinice evakuisali su brodovi grčke ratne mornarice.

 

 

General Janko Vukotić je naimenovan za vojnog, a Petar Plamenac za civilnog guvernera Skadra. Javnost Crne Gore je već bila uznemirena pomorskom blokadom, pretnjama saveznika, šestomesečnim uzaludnim ratom i velikim brojem mrtvih (oko sedmina mobilisane vojske!). Da bi smirio opoziciju, kralj Nikola je pomilovao nekadašnjeg predsednika Vlade Andriju Radovića i nekoliko Crnogoraca upletenih u bombašku aferu 1908/09. godine. Proklamacija prestolonaslednika Danila stanovnicima Skadra pročitana je 26. aprila. Proklamacija počinje rečima o oslobođenju od turskog jarma, a jamči običaje, veru i sigurnost.

 

Ogorčen takvim ishodom kralj Nikola je izjavio: „Ovakvih muka nijesam imao za svih 50 godina moje vladavine. Velika je odgovornost na meni. Riješio sam da do kraja ispijem čašu gorčila. Moram popuštiti, i Skadar, san moje mladosti, napuštiti, Skadar ovjenčan hiljadama grobova mojih najboljih vojnika. Skadar, zakonitu baštinu Crne Gore, uslov njenog boljeg života“.

 

Ali, crnogorsko osvajanje Skadra bilo je kratkog veka. Predstavnici velikih sila su 27. aprila crnogorskoj vladi uručili pisani zahtev da se Skadar u najkraćem roku evakuiše i preda velikim silama. Kralj Nikola to nije hteo da prihvati. Tada je i Rusija započela pritisak kako bi se predao Skadar. Pod ruskim pritiskom srpski premijerNikola Pašićje 30. aprila uputio crnogorskoj vladi savet da umesto Skadra zatraži druge teritorijalne zadovoljštine. Istovremeno, pred obalom su demonstrirale austro-ugarska i italijanska flota. Austro-Ugarska je 3. maja objavila opsadno stanje u Bosni i Hercegovini. Usled svih pritisaka, kralj Nikola je, 4. maja 1913. godine pristao da preda Skadar u ruke velikih sila. Po izlasku crnogorskih jedinica iz Skadra, 14. maja, prekinuta je blokada crnogorske i albanske obale i time je završen Prvi balkanski rat. U Skadar je ušao odred međunarodnih snaga, na čelu s viceadmiralom Berneom. Međunarodna uprava Skadrom je trajala od 5. maja 1913. do izbijanja Prvog svetskog rata.

 

Predaja turske zastave kralju Nikoli

Predaja turske zastave kralju Nikoli

 

Ko zna kako bi se istorija ovih prostora odvijala da je Skadar, centar drevne Duklje i prestonica srednjevekovne Zete, ostao u rukama svog prirodnog „vlasnika“, Crne Gore. Svakako, Skadar je Crnoj Gori bio neophodan pre svega zbog ekonomskih razloga, velikih obradivih površina u regionu grada i oko jezera. Time bi viševekovni problem prehrane stanovništva ove siromašne države bio rešen.

Da li je kasapnica mogla da bude izbegnuta da, kao što neki istoričari vele, a mnogi Crnogorci smatraju – kralj Nikola nije želeo da u Skadar prvi uđe njegov sin, prestolonaslednik Danilo, na čelu svog odreda? Da li je đeneral Bošković bio mnogo bolji izbor i da li bi Skadar pao mnogo ranije, i uz manje žrtava, da on nije poginuo? U prilog tome oni navode da je baš strah od slične kasapnice i želja da očuva dinastiju u koju je drastično poljuljano poverenje posle Skadra, navelo Nikolu da radije potpiše kapitulaciju 1916, nego da rizikuje povlačenje. Da li je to i koliko tačno, teško se može utvrditi iz često oprečnih izjava istih aktera, pa su i istoričari podeljeni, a njihovi nalazi mahom nedovoljno utemeljeni.

Kako god: Skadar je, za mene, i dalje crnogorski grad. Sad pod okupacijom.

Pozdravljam vas sa devizom – Skadar je naš, ostalo zapalite!

 


Izvori i foto:

Mitar Đurišić: „Uloga kralja Nikole u Prvom balkanskom ratu“

Balkanski ratovi 1912-1913

Vojna enciklopedija, Beograd, 1970.

Wikipedia

Živko Pavlović: „Opsada Skadra“, Beograd, 1926.

Lična arhiva.

 

 

 

 

 
 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
PODELI:

1 thought on “SKADAR, NAJSKUPLJI CRNOGORSKI KAMEN”

  1. Slava mom pradedi sto je ostavio kosti na Bardanjoltu Paunu Petrovom Rakovicu Ducicu i ostavio dva sina Radosava i Stanka Rakovica Ducica kao sirocad da se uzdizu u turskoj kuci u starom Baru kao cobani….. Jedina je sreca sto su im imena i vera ostala nepromenjena pa ja hvala bogu nisam Jusuf i pamtim pricu o tom jednom Crnogorcu koji nije bio ni serdar ni vojvoda a za mene veci covek od svih njih zajedno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *