Кувар у једном скадарлијском ресторану изгубио је посао, јер је група немачких туриста од кафанске музике наручила „Лили Марлен“, а он, револтиран, истрчао из кујне и прекинуо музицирање.
Вест као вест за домаће медије. По шаблону: српски родољубиво-правдољубиви темперамент, у окршају са српским поданичко-„алаво на паре“ темпераментом, око нацистичких садиста, који нас и даље третирају као нижу расу.
Лале Андерсен
А да ли је баш све тако, да ли је требало тако, да ли је могло и требало другачије?
Најпре, да расчистимо. „Лили Марлен“ није нацистичка песма. То је песма о љубави војника, према девојци с којом се састајао испод фењера, испред касарне, пре него што је послат далеко од свог места. Песму је за време Првог светског рата написао учитељ из Хамбурга, Ханс Лајп, и први назив јој је био „Песма младог војника на стражи“. Музичку подлогу за песма је тек 1938. написао Норберт Шулце, и тад је песма је названа „Девојка под фењером“, али је остала упамћена под именом „Лили Марлен“, што је комбинација имена тадашње Лајпове љубави и једне пријатељице. Немачка варијанта песме снимљена је 1939. године (пева Лале Андерсен), док је верзију на енглеском отпевала немачка, у Америци натурализована, певачица Марлен Дитрих, по тексту Томија Конора.
Марлен Дитрих
Народ овдашњи везује ту песму за окупацију, зато што је први пут пуштена на Радио Београду, током рата. Поручник Карл Хајнц Рајнтген, који је управљао станицом, је из Рајхсрадија из Беча добио неколико пакета отписаних плоча, и међу њима је била тада мало позната песма „Лили Марлен„, издата у свега 700 примерака. Због недостатка других плоча, Радио Београд је од 18. августа 1941. често емитовао ову песму. Песма је за кратко време постала врло популарна, упркос противљењу нацистичких органа власти. Јозеф Гебелс, немачки министар пропаганде, чак је наредио престанак њеног емитовања, али су после тога, у Радио Београд почела да пристижу многобројна писма немачких војника са свих страна Европе, у којима су молили да се песма врати у програм. Радио Београд је вратио песму у своју програмску шему, и од тада ју је емитовао сваке вечери у 21:55.
Војници стационирани по Медитерану, укључујући и немачке одреде у Африци и британске припаднике Осме армије, редовно су подешавали своје радио-пријемнике како би је чули. Чак је и Ервин Ромел, командант немачких снага у Африци, био љубитељ ове песме и заједно са војницима ју је слушао свако вече. Различите верзије песме, на исту мелодију, постале су врло популарне међу савезничким трупама при искрцавању у Нормандију, као и међу онима у Италији.
Карл Хајнц Рајнтген
Реално, у овој песми ничег ратног, нацистичког, убилачког – нема, сем ако се не сложимо да „од љубави мож` се рикне“. Оно шта је такође реално у земљи Србији је да та песма може да изазове негативне емоције због симболике, а не због садржаја. Уосталом, у самој Србији је „Лили Марлен“ била део неколико перфоманса, позоришних представа, певала ју је Екстра Нена у преносу на ТВ Србије, коришћена је у „Андерграунду“ Немање Кустурице, у ТВ серијама… Знате ли да ју је радо слушао и Тито?
Зашто је, онда, уопште испао проблем?
Није баш да Швабе, па све да су из неке последње немачке забити, не знају да би та песма могла да изазове негативне емоције у државама које су жестоко пропатиле под немачком чизмом. Добро, то није баш „Дојчланд ибер алес„, или „Ерика“ (која много више асоцира на злодела) или нека пропагандна песма која је свирала с јавних звучника док су нацисти одводили живаљ овдашњи на стрељање, али… Овде негде би могла да се стави аналогија са свирањем неких српских родољубивих песама у деловима бивше СФРЈ у којима је вођен рат 1991.-1995.: наравно да људи у тим крајевима не могу да гледају благонаклоно на ту музику, без обзира што је написана још с почетка 20. века и у сасвим другачије сврхе.
Споменик Лали Андерсен
Дакле, грешка – или провокација – гостију: чак мислим да је моменат с наручивањем део класичног иживљавања у стилу „ви сте нижа раса“, „купујемо вас за мале паре“ и слично. И није баш да се сатрсмо да покажемо да је другачије, зар не? Искрено?
С друге стране, имамо грешку назочног кувара. Реакција је претерана, али најмање због тога што ни он, као ни огроман број људи код нас много тога не зна, и резонује у стилу „а Србин виљушком – боц!“. Он је најамни радник, код човека (власника ресторана) који, претпоставимо, има девизу „гост је светиња“. Дакле: радиш за газду, који ти даје плату од новца који заради од гостију у том ресторану. Ако ти већ нешто смета – а ту сметњу људски могу да разумем – изађеш, кажеш менаџеру, ако он ништа не предузме, вратиш се послу (ако можеш да истрпиш) или даш одмах отказ (ако те много повређује) , а сутрадан урадиш оно шта си свакако урадио: одеш у медије. Онда притисак јавности без изузетка ради за тебе, гнев пада на Немце и менаџера, а власник ресторана, да би избегао оно чувено „ја више никад у тај ресторан нећу крочити“, отпушта менаџера, враћа и награђује кувара, извињава се јавности, и можда у духу предимензиониране контрареакције, чему смо такође као народ склони, ставља натпис „забрањено за Немце и псе“ на кафану. Добро, за ово се шалим. У сваком случају, одијум јавности је на нацистичкој унучади, хероји су кувар и власник, а највећи магарац – менаџер.
У ствари, највећи кривац и јесте менаџер. Јер његов посао није (само) да надгледа да ли конобари краду, а кувари пљују у храну. На њему је и да „хендлује“ све кризне ситуације, па и овакве провокације, у локалу. По мени, он је требало да приђе музици, и наложи музичарима да после „Лили Марлен“ за исте госте одсвирају „Марш на Дрину“. Онда, да пошаље туру пића Немцима и да им са широким осмехом наздрави у стилу – „ето, ово су слушали ваши дедови док су усраних гаћа бежали из Србије“.
Гости сити и домаћински угошћени, притом историји и господству научени, а национални понос задовољен. И поново: ми хероји, а Шваба оде подвијена репа.
Чудан је овај наш народ…
Кад су се ономад Хрвати и Бошњаци побунили што је Јеремић организовао интонирање „Марша на Дрину“ у Уједињеним нацијама, јер су ту песму повезивали са српским злочинима у последњем рату, убише се наши људи објашњавајући да је та песма, иако ратничка, само родољубива и ништа више, да је настала 80-ак година раније, и да се не може повезати с најновијим злочинима само зато што су је неки од злочинаца певали. А јесу је певали.
Сад, кад су неки пијани Швапци усред стоног града Београда наручили љубавну песму „Лили Марлен“, написану 30 година пре рата у коме је случајно постала хит не само међу немачким војницима, већ и међу Савезницима, исти ти људи убише се доказујући да је „Лили Марлен“ била малтене незванична химна нацистичке Немачке и да су с њом, због ње и мотивисани њоме извршени најтећи злочини.
А у ствари, обе су песме невине. Нико није убијао жене и децу због „Марша на Дрину“. Камо среће да их је та песма водила, јер позива на славу и част сваког војника, а у ликвидацији нејачи части нема. Нити је и један Немац убијао сто за једнога по Србији мотивисан песмом „Лили Марлен“. Песма је бацала у сету и меланхолију, а злочине је инспирисала геноцидна нацистичка врхушка и прокламована политика због које је и жена која је у оригиналу певала ту песму надрљала.
Није, дакле, реч о садржају, већ о контексту.
И не може у истим условима и у истим околностима једно бити добро, а друго лоше, само зато што иза првог стојимо ми, а иза другог неки други народ.
ДОДАТАК: Оригинал „Лили Марлен“, верзија Марлен Дитрих, руска верзија, Тома Здравковић у „Балкан експресу“, Лепа Лукић и Зоран Радмиловић, Срђан Азировић (трубачи), Кустурица („Андерграунд“).
Ne znam sta je autor ovim textom hteo da kaze, osim da se pravi pametan.
Drugo :
Izmedju 2. sv. rata i ratova ’91-’95. kako autor navodi, ne postoji nikakva analogija (!) posebno sto su se Srbi u novijem periodu ponovo borili protiv povampirene tvorvine iz prvog perioda.
Oчигледно нисам успео, бар у Вашем случају, чим ништа нисте схватили 🙂