У Србији нису само медији таблоидизирани. Таблоидизирана је цела држава. Председник „државе“ је Станија, на челу владе Кристијан.
И тако ће бити док год судови одлажу извршење вишегодишње затворске казне осуђеним криминалцима повратницима, зарад учешћа у ријалитију, у коме они онда поново изврше, додуше ситније, кривично дело. Док се највиших политичких и извршних функција држе они који немају довољно школе, или је имају захваљујући купљеној дипломи односно фалсификованом докторату, и они који зарад болесне потребе за сопственом промоцијом не презају ни од аболирања осуђених убица у бекству. Или док се уместо у полицији, криминалистички случајеви расветљавају у шоу програмима на телевизији.
Е тако је почело и са полиграфом, сећате се? Неки шоу, на некој ТВ, у коме неко треба нешто да призна, па ако слаже, машина запишти.
Али, с полиграфом је било лако уз камере, јавност, публику у студију, трему, рефлекторе под којима се свакако презнојаваш… И уз актере, који ће признати штагод, само зарад мало славе у свом селу, јер уосталом, због тог емотивног егзибиционизма се само и може пријавити у такву емисију и јавно износити интима. Полиграф ту не може да омане.
У пракси је, ипак, посве другачије. Криминолози веле – полиграфу не треба веровати, његове резултате ваља узимати са великом резервом и само као основ за даље, законом предвиђене, доказне поступке. Полиграф је само још једно у низу посредних доказних средстава – сетиће се правници. А у Србији данас, „детектор лажи“ је почео да се примењује као апсолутни доказ неприкосновене истине. Баш као врело угљевље у Средњем веку. Ако прошеташ по врелом угљу до краја, невин си. Ако поклекнеш, крив си. Тако је и са фамом о „апсолутној истини“ која се шири око полиграфа. Ако пристанеш на полиграфско испитивање и „прођеш“, невин си баш као Девица Марија. Ако одбијеш испитивање, или не „прођеш“, ништа те не опра од кривице.
Сам по себи, апарат не може открити лажне одговоре. То је тактичко-криминалистичко средство које се примењује у предистражном поступку као средство елиминације или као смерница за откривање и прикупљање других доказа који могу послужити као основ судске одлуке. (Драгана Лазић, МА, Предшколска установа „Милица Ножица”, Ваљево)
Ко жели да докаже народу да ради добро, лати се полиграфа. Ко жели да народу докаже да неко други не ради добро, позове га на полиграф, знајући да ће овај то одбити. Све то скупа одавно већ није логика чак ни латиноамеричке јефтине „сапунице“. То је логика вашара, поступци примитивног сеоског бизгова, техника приглупог силеџије свесног да му је интелигенција попут тоцила, али и да има велику физичку снагу, којом утерује страх у кости.
Најновији случај: Вучић самоиницијативно отишао на полиграф. Да одбијемо демагогију a la Hot Lips, и патетику a la Борис говно Тадић, хајде покушајте да замислите да је Неша Излучевина изашао пред камере, са оном васколиком полицијском силом за леђима, и рекао: „Вучић није прошао полиграф„…
Кад се пробудите из сањарења о оваквом сценарију, схватићете зашто је полиграф обичан маркетиншки трик, који факат пролази код поприлично заглупљеног и затупљеног народа, какав су Срби у новије време. Проблем је што је уместо појединца, изузетно, као интерна полицијска техника, на полиграф стављена цела држава. А детектор лажи баждарен само да разазна истинитост одговора на питање „Подржавате ли као апсолутну и неупитну истину једино изјаве Вође и прихватате ли Вођу као једину меру вредности„.
Фото: novosti.rs, teleprompter.rs
Таман помислиш како ниже не можемо да потонемо.
А „власт” те изненади и покаже ти потпуно нове дубине.
Просто им се дивим нивоу имбецилности.
Постаје занимљивије него трагикомична серија у милион наставака.