Грешка или намера? Бизарни гаф или конкретна порука?
Тешко да ће јавност у Србији сазнати због чега је тачно председник Републике на церемонији поводом обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, смештен тамо где му, по најзад јединственом уверењу власти и опозиције, није смело бити место.
Француска се, путем свог амбасадора у Београду, Фредерика Мондолинија, извинила председнику Вучићу и српском народу , због – како је амбасадор навео – „грешке за жаљење„, односно „велике неспретности„. Председник Вучић је то извињење прихватио, упутивши поруку да ће „Србија на величанствен начин дочекати председника (Француске, Емануела) Макрона (почетком децембра). Рекло би се да је „грешка за жаљење“ санирана.
Да ли је? Или је једна значајна спољнополитичка порука намерно, свесно маргинализована? Свакако посебну визуру ове „грешке за жаљење“ даје још један догађај, као пролог – истицање заставе „Косова“ у Нотр Даму.
Да на почетку лоцирамо – чија је то уопште грешка са „распоредом седења“ гостију у Паризу.
И да будемо јасни и конкретни – највећа грешка је српске дипломатије! Амбасаде и амбасадора Србије у Паризу.
Озбиљна и одговорна дипломатска мисија, у склопу припрема за посету шефа сопствене државе држави домаћину, провери све детаље везане за посету. Па и „распоред седења“. Онда може да на време реагује – или код домаћина, ако се заиста поткраде каква грешка (када се грешка исправи без буке и јавности), или код госта, ако се покаже намера домаћина да на тај начин упути грубу дипломатску поруку госту (када држава гост, по пријему информације, доноси одлуку да ли ће уопште доћи до посете и ко ће, уместо шефа државе, с нижег нивоа бити гост на месту намењеном за „нижи ниво гостију“). Без изазивања скандала и без излагања шефа државе, односно, саме државе, непријатностима и брукању.
Дакле, заказао је најпре Рајко Ристић, амбасадор Србије у Француској. Господину Ристићу, члану Главног одбора Српске напредне странке, још средином 2017. истекао је амбасадорски мандат. Он је у јавности постао познат по „умало тучи“ у Амбасади, са директором Културног центра Србије у Паризу, Радославом Павловићем, по непотизму (син му је послат за вицеконзула у Шангај), по пријему у амбасади у Паризу поводом Дана државности 2015, који је коштао око 20.000 евра иако је на снази била одлука о штедњи, као и по скандалу са стављањем ПВЦ столарије на своју руку, на 106 година стару зграду у којој је СКЦ.
КАКО ФУНКЦИОНИШУ ПОРУКЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА?
Овако „сабрана“ радна биогафија амбасадора несумњиво доводи до закључка да је још једном „стручни“ кадар Српске напредне странке, постављен по партијским заслугама, а не по способностима или интересу државе, допринео срозавању Србије. И заиста, није до шефа државе да на лицу места прави скандал и „искаче из протокола“ јер не зна, и не може да зна, због чега је нешто тако.
Ипак, постоји одговорност шефа државе, у другом степену. Он је најодговорнији за медиокритетизацију Србије, за постављање подобних, а не стручних и способних, кадрова Српске напредне странке (али и Социјалистичке партије Србије и осталих трамвај-странчица из коалиције) на најважнија места, за срозавање захтева у погледу знања, образовања и стручности у свим областима, па и у дипломатији. Када на своја плећа преузмеш одлучивање о свему, онда си за све и одговоран.
Одговорност је и на министру спољних послова, Ивици Дачићу. Он је више пута најављивао смену, па и повлачење Ристића, после сваког скандала, а свакако, морао је да га замени, у овом року од годину ипо дана како му је истекао мандат. Додуше, велико је питање да ли би вокални солиста и шарлатански забављач иностраних државника имао личног интегритета, знања и храбрости, да уместо Ристића постави неког ко зна свој посао, или би опет поклекао пред партијским намиривањем. У коначници, можда и превише очекујемо од особе која је од Министарства спољних послова направила легло старлета, непотизма и ријалити звезда?
Да ли да поменемо српски протокол? Они би морали да имају све детаље посете, из контакта и координације с протоколом земље домаћина. Ако нису имали, потпуно су забрљали. Ако су имали, онда…
СРБИЈА НА ИСТОКУ, И СРБИЈА НА ЗАПАДУ
И ту, тек на крају, долазимо на питање грешке или намере Француске. Мени је потпуно невероватно да Париз, ког многи означавају родитељем модерне дипломатије, направи гаф овог калибра. Протокол и провере код скупова овог значаја и са таквим државничким саставом су толико одговорни и обимни, да је могућност грешке сведена на – статистичку грешку. Наравно, Париз то сада неће признати отворено, али, мој је утисак да је Ке д Орсеј подлегао дневној политици, неким детињастим потезима и реакцијама Србије у скорој прошлости и потреби да подвуче чврст став самог Макрона о Косову и уласку Србије у ЕУ. Свеједно: томе на овој прослави није било места. Било је и других начина за преношење поруке, коректнијих, а подједнако делотворних, од понижавања ратне савезнице, једне од победница у том рату, државе с којом дипломатски односи трају од 1839, а савремени дипломатски односи успостављени 1879. године.
Тако брутални преседан колевка модерне дипломатије, која је „прописала“ модерне протоколе и етикецију, није смела да учини ако ништа друго, баш због тога што је на челу њене малене савезнице сада један незрео, партократски, мафијашки састав. Јер би сама Француска можда и најбоље требало да зна да држава и народ не мењају своју суштину, чак и онда када на њихово чело заседну идиоти и барабе.
Фото: rs.n1info.com, slobodnaevropa.org, tanjug.rs