Да „Арапско пролеће“ до сада није донело ничега доброг државама и народима којима се „догодило“, јасно је свима: и онима који су усхићено свргавали диктаторе, и онима који су их инспирисали и платили за то.
Јасно је то и онима трећима – огромном броју малих држава и народа, који се или труде да „не таласају“ и не замере великима и моћнима, или им се приклањају, не би ли се, као у причи о мафијашкој породици и заштити коју пружа, обезбедили да се и њима не деси какво „пролеће“.
Да се „Арапско пролеће“ није ни дешавалао да би тим народима и државама „процветало“, такође је јасно, и то доказује „лето“ које сада живе Египат, Либија, Тунис, Сирија… као и нешто пре тога, под другачијим називом али сасвим истим смислом, Ирак, Јордан, Авганистан…
Но, није ово прича о „Арапском пролећу“, диригованом пучу, чија су позадина, мотиви и инспиратори јасни и најнаивнијима. Ово је анализа како су се у томе снашли носиоци државне власти у Србији – јер, с једне стране, „пролеће“ се дешавало у државама с којима традиционално имамо добре политичке и пословне односе, а с друге… па, са друге стране су они од којих смо и ми већ добрано добили и метака, и бомби, и уранијума. Или, прецизније, како се Србија и дан данас не сналази у нечему што не почело, и умногоме већ и завршено, пре пет година.
Какве су то „ласте“ којима је Србија дочекала „Арапско пролеће“ и реаговала на њега?
Кључ проблема је пијана спољна политика званичног Београда, где се и даље Русија воли као мајка, строга, правична и штедљива, али је и очух („запад“) атрактиван, јер даје новце, а и знамо како „лема“ када нисмо добри. Та патолошка подвојеност и традиционални, рекао бих вишевековни „неосећај“ за реалност, све оправдано неком апстрактном правдом и правичношћу на нашем светом и светлом путу божанског народа, спречили су нас да још пре четврт века направимо логичне изборе, можда не сасвим пријатне, али свакако добре за будућност и нашу децу. Довели су само дотле да и даље покушавамо да седимо на две столице, што је концепт превазиђен још с крајем „хладног рата“. На то, наш карактер, „свезнаштво“, дрчност и слични „квалитети“ о којима су писали и Цвијић и Рајс, увећани за чињеницу да је у Србији човека могуће купити и за 100 евра месечне апанаже, омеђили су нас у торове заблуда и убили сваку корисну визију и прагматичност.
Тако, Србија данас лута и у односима са државама жртвама „Арапског пролећа“, као и са државама „весницима пролећа“, јер није на време спознала чињеницу да кад „пролеће“ крене, оно се не зауставља док се не успостави. Ту нема места компромисима и балансирањима.
Српски амбасадор и даље седи у Багдаду, упркос чињеници да је Ирак данас дубоко подељена држава, у којој траје прикривени грађански рат и јавни рат слабашне, племенски разједињене ирачке државе, и још јаке, фанатизоване, терористичке Исламске државе. Срба у Ираку данас има занемарљиво, наводи се број од око 50 њих (који раде за стране фирме), пословних интереса још мање („ради“ само СДПР), јер – нема више оног диктатора и власти којој су Србија (или Југославија, још прецизније), били мили.
Стање у Египту може се још колико толико-оценити као релативно пристојно за одржавање нормалних дипломатских односа, па и туризам, који је остао практично једина привредна грана у којој има озбиљније сарадње, после пада Мубараковог режима. Са Тунисом је и раније највише размене било у туризму, а упркос чињеници да бомбе све чешће експлодирају, он се још налази у каталозима агенција. Политичка ситуација је релативно стабилна. Вероватно се због тога наш амбасадор и даље налази у истоименој престоници. Сирија је посебна прича, и можда једина права реакција српског МИП, које је амбасаду привремено преселила у Бејрут (Либан), не укидајући амбасаду и не снижавајући ниво дипломатских односа – иако већ неко време ми тамо имамо само отправника послова. Свакако, с обзиром на степен разарања, ту нема ни говора о било каквим привредним интересима и боравку наших људи.
Српски амбасадор би и даље седео и у Триполију, да није било трагичног страдања Слађане Станковић и Јовице Степића, због чега се привремено вратио у земљу. Али је амбасада у Триполију, и даље. Та несрећна Либија је тек потресна епопеја погубљене спољне политике Србије, суочене са пословним интересима појединаца. Пет година од свргавања Моамера ел Гадафија, у Либији се не зна ко пије, а ко плаћа. Земља има две скупштине и две владе, међународно призната власт седи у Тобруку, она коју нико не признаје столује у Триполију, парчиће територије држе завађене племенске милиције… Број српских држављана у Либији креће се од око 200 до 300, према подацима који се саопштавају од отмице Слађане и Јовице у новембру 2015. наовамо. То свакако није тако велики број да се држи амбасада са све особљем, све може да се реши нерезиденцијално или у сарадњи са другом државом, дакле, интерес мора да буде пословни. Какав, у подељеној земљи, којој је једино заједничко да нико не воли Србе, јер су они волели Гадафија? Трговина оружјем, лековима, визама, нечим четвртим, новчана потраживања, шта? На то ће одговор морати да да истрага, најављена после страдања Слађане и Јовице у америчком бомбардовању кампа њихових отмичара.
Свеједно, држање амбасада са све особљем у (отвореним, или грађанским) ратом захваћеним државама, у којима је веома мали број наших држављана и где нема државних пословних интереса, је и скуп и ризичан хоби. Зар је морала да се догоди отмица и страдање двоје службеника наше амбасаде, па да почне да се размишља о корацима које друге државе повлаче „по дефиницији“?
Није само затварање амбасаде увреда за земљу домаћина. Посебно не, ако се то ваљано дипломатски објасни. Нити су околности, нити је интерес сваке државе исти, па да се остајање отворених наших амбасада правда чињеницом да су амбасаде тих држава радиле код нас током бомбардовања 1999. Уосталом, како ће се најављено затварање амбасада сада објаснити домаћинима, ако није могло пре неколико година?
Истини за вољу – сад имамо врло конкретан разлог, оличен у страдању два службеника наше амбасаде. Али, тај разлог је био валидан и лањског новембра, када су Слађана и Јовица киднаповани.
Можда је ипак право објашњење пословичног кашњења у зони политичарења и политиканства, и истим оним разлозима због којих истрага о отмици није спроведена када се отмица догодила, већ се најављује тек после четири месеца, када је двоје недужних људи страдало?
Фото: МИП, Курир, Политика, Новости, Ројтерс
1 thought on “СРПСКЕ ЛАСТЕ АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА”