СУПТИЛНE ПОРУКЕ, СНАГОМ МАЦОЛЕ Како функционише Генерална скупштина Уједињених нација

 

Неуобичајено, па и некултурно празна сала Генералне скупштине УН, током обраћања председника Србије Александра Вучића на 72. заседању, изазвала је доста подсмеха. Ипак, није (све) до Вучића, који је добио прилику да се обрати тек трећег (од шест) дана рада заседања, додуше, као први од 19. говорника преподневне сесије. То и није тако страшно, ако се има у виду да су после Вучића говорили представници Канаде, Русије, Кине… додуше, у нижем рангу (премијер Канаде, односно шефови дипломатија Русије и Кине), јер, ипак, неке ствари треба мерити и величином, угледом и положајем земље у стратешкој хијерархији.

ШТА ЈЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ РЕКАО НА ГС УН, ПОГЛЕДАЈТЕ ИЛИ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ.

Александар Вучић

Александар Вучић

То, што су се слушаоци могли лако пребројати, не мења чињеницу да је излагање остало у документима заседања равноправно са свим осталима. И то би му била судбина чак и да је била пуна сала. Штете у поруци, дакле, нема. Штета је у угледу и дипломатском рејтингу. Иако не треба игнорисати чињеницу да су трајали бројни билатерални сусрети, треба поштено признати да би из сваке делегације остао бар по један члан, да Србија има већу специфичну тежину у међународним односима. Нема је, и тешко да ће је имати, можда баш због шизофрене, некомпетентне и несталне спољне политике коју води последњих година.

Дипломатија је суптилна вештина, али њени методи нису увек суптилни. Пунија сала не би променила ништа у односу „великих“ према Србији – а ту судбину деле све мале и слабе државе – али би послала поруку другим подједнако малим и слабим државама, да српска политика ужива подршку „великих“. Таква порука је изостала, а куртоазне честитке Руса и Кинеза такође неће ничим изменити специфичну тежину званичног Београда у међународној партији покера. Ти Руси и Кинези су манифестовали сопствено вредновање овогодишње ГС (и поруке заседања) пославши на њу на тек шефове дипломатија, водећи на тај начин своје „суптилне“ дипломатске битке, пре свега са САД.

Доналд Трамп

Доналд Трамп

Углавном, многи су се питали, како се одређује ред којим се говори у Генералној скупштини Уједињених нација, током генералне дебате?

Начелно, према помало чудним правилима, која се могу наћи ОВДЕ, а почињу са: Бразил је сваке године први говорник, а САД други.

Зашто Бразил увек први говори на Генералној скупштини УН? Није члан СБ, није први ни по абецедном реду и није држава домаћин. Разлог је – симпатичан и архаичан. „У време када нико није желео да говори први, Бразил је увек желео да први говори. Тако су и стекли право да први говоре на Генералној скупштини„, изјавио је још 2010. Дезмонд Паркер, шеф протокола УН-а. Ето. Други су се снебивали, Бразил је био „штребер“, и заслужио част да отвара ГС. Бразил говори први још од десете Скупштине Уједињених нација 1955. године.

Чекање пред говорницом

Ток говора

Силазак са говорнице

 

 

 

 

 

После Бразила увек говоре Сједињене Америчке Државе, као земља домаћин. Иза њих, по протоколу, ређају се шефови држава, па влада, па министри иностраних послова – али тај ред дневно мало „преуреди“ потреба да се оствари географски баланс. То објашњава зашто је, нпр, на овом заседању пре говорио председник председништва БиХ Драган Човић (5. у преподневној сесији 20. септембра), од британске премијерке Терезе Меј (18.). Или, у примеру Вучића, који је као шеф државе отворио преподневну сесију 21. септембра, па је ред од 10 председника „пресекао“ потпредседник Боцване, Масиси, иза кога су следили премијери : Хрватске, Пленковић (12.), Канаде, Трудо (13.), Словеније, Церар (15.) – иза кога су почели да се ређају шефови дипломатија: Немачке, Габријел (16.), Русије, Лавров (17.), Кине, Ванг Ји (18.)…

Гадафи за говорницом ГС УН 2009.

Гадафи за говорницом ГС УН 2009.

Када „узму банку“, колико дуго говорници у ГС УН смеју да причају? Укратко: докле год пожеле. Теоријски,  постоји максимум од 15 минута, међутим то је добровољно. Многи лидери не обраћају пажњу на то. На пример, амерички председник Барак Обама је прошле године разглабао 47 минута, 2015. је диванио 43, док је 2014. причaо 39 минута. Ипак, није рекордер. Индијски министар одбране В.К. Кришна Менон је 1957. године одржао говор од седам сати и 48 минута, али на савету одбране, не у Генералној скупштини УН. Најдужи говор у Уједињеним нацијама је 1960. године одржао кубански председник Фидел Кастро – 269 минута (четири сата и 29 минута).  У ту групу екстремно благоглагољивих за говорницом спадају и Никита Хрушчов (СССР) са говором од 140 минута (те исте 1960.), који је пратило најпре ударање песницом по говорници, а кад му се то учинило недовољним, скинуо је ципелу и њоме ударао, да појача утисак. Либијски лидер, Муамер ел-Гадафи, који је причао 96 минута, обучен као бедуин, на заседању 2009. године, искритиковао је Повељу УН и јавно исцепао њен примерак, захтевао обештећење за „трећи свет“ од колонизатора, и упозорио да Либија зауставља економску миграцију из Африке ка Европи.

ШТА ЈЕ ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА УН? – ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ.

Аплауз делегације Србије Вучићу

Аплауз делегације Србије Вучићу

У раду Генералне скупштине може да учествује и нека земља или организација, која није члан УН. То су, обично, Европска унија,  Ватикан и Палестина (Јасер Арафат је био први говорник из неке државе која није чланица УН, за говорницом ГС). Говори се, иначе, преводе на арапски, кинески, енглески, француски, руски и шпански језик.

„Општа расправа“, у ствари, није права расправа, нити има гласања типа “за” и “против”. Лидери могу да причају о чему год желе, а то обично значи да распредају о за њих горућим проблемима. Већ неколико година доминантна тема су избеглице или циљеви одрживог развоја. „Задата тема“ више личи на тему за писани задатак у школи. Ове године је тема била прилично нејасна и широка – „Човек на првом месту – Стремљење ка миру и достојанствен живот за све на планети”.

Дужина генералне дебате ограничена је на девет радних дана, али се ретко прекорачи – седам. Наравно, још много тога се дешава ван опште дебате – састанци, споредни догађаји,  приватни разговори лидера… Када се процени да држава, на ком год нивоу репрезентована била, нема шта важно да поручи, неће својим излагањем утицати на међународнополитичке токове, нити има већи значај – време се користи управо за те догађаје ван главне дебате.


Фото: printscreen gadebate.un.org/en, reuters

ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “СУПТИЛНE ПОРУКЕ, СНАГОМ МАЦОЛЕ Како функционише Генерална скупштина Уједињених нација

  1. To! #novinar-čina!
    Ako mi nije promaklo, jedino si ti napisao ono što je posle objavljavanja info o polupraznoj sali svako normalan poželeo da sazna.
    Ovim si, na diplomatski način, upro prstom i u očiglednu zloupotrebu neznanja publike od strane bivšeg srpskog i UN diplomate. A on iz iskustva vrlo dobro zna ko, kad, zašto, pred kolikim auditorijumom govori i koliko je tu šta značajno.
    Evo i jedan prilog ovoj temi:
    https://www.google.rs/amp/www.mirror.co.uk/news/politics/embarrassment-theresa-delivers-speech-mostly-11209871.amp

  2. Bila sam vise puta u zgradi UN, svojevremeno.. atmosfera je recimo takva da niko nikoga tamo ne slusa, uglavnom mozes da vidis te delegate po hodnicima, dosta ih je po kancelarijama (bila sam u jednom ogranku, u kancelariji sefa za statistiku), druze se po grupama, imaju mesta za sedenje (kao vozic u novostima), vrlo cesto sam hi vidjala kako spavaju po foteljama, neki puse ispred zgrade, uglavnom novinari, koji isto imaju svoje prostorije.. i veoma se dobro jede u restoranu, najlepsi svedski sto ikad, tako da nije ni cudo sto su sale cesto prazne.. i onda se samo sjate kad je bas neko vazan za govornicom, tad je bila Madlen ODvrajt.. prilicno slicna atmosfera kao i kod nas u Skupstini, narocito poslepodne

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *