Размишљања о животу и свему ономе шта га чини
Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана над Београдом тога дана, а ти си ишла насмејана покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише… Барбара, драго дете: Верујем да би ми чика-Превер опростио што сам у његовој песми, с тако лепим именом, уместо Бреста уписао Београд. Чинило ми се пригодно, дан на који Прочитајте још…
Није ми жао што сам био учесник ни једних демонстрација против Милошевића, свих, закључно са оним од 5. октобра: савест ми је мирна и образ чист. Није ми жао, јер сам схватио да овде није проблем један човек, већ људи, менталитет и систем: да сам уместо демонстрирања поступио рационално и отишао у неку нормалну Прочитајте још…
Тог 9. марта 1991. године… Извештавао сам, са још неколико колега из редакције, са првог великог опозиционог митинга у Србији. „Новости“ су тада – тврдим! – имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија. Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта. Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом. У истом Прочитајте још…
Са тугом и носталгијом сећам се овог дана, 1991. године. Тада смо веровали, надали се, сањали… Мислили, знали, биће боље. Радили као за себе, без сна ако треба, и 48 сати. Гутали Слобин сузавац и имали алтернативу. Имали боље сутра у најави. А данас? Ни вере, ни наде, ни снова. Знамо да може бити Прочитајте још…