Исти дан у црногорској историји сведочи о два примера витешке части и истовремено две страшне трагедије. Док је на северу централне Црне Горе, на Бадњи дан 1916, оперативна већина црногорске војске гинула заустављајући аустроугарске трупе, на југу, испред једног малог пристаништа на албанског обали, а тако близу Црне Горе, у таласима су заувек нестале чете црногорских добровољаца из Северне Америке.
Трупе сердара Јанка успеле су да поразе непријатеља и братској српској војсци омогуће спас у повлачењу преко Албаније, али нису успеле да спрече пад црногорске државе пред аустро-немачком пушком и савезничком сплетком. Не би тај извесни слом успеле да спрече ни чете добровољаца, које је италијански брод „Бриндизи“ требало да искрца у Светом Ивану Медунском (San Giovanni di Medua), па ипак, њихова тешка трагедија на самом улазу у луку, и данас умногоме обавијена мистеријом и контроверзама, додала је још црнила на тугу страдања тог Бадњег дана, и још злата на образ и часно историјско делање.
Олупина „Бриндизија“
Јадранско море је тад постало гробница за – према званичним подацима – 328 људи, али по неким сведочењима чак и 395 њих, јер су многи документи изгубљени или уништени (*3). Брод са добровољцима из САД и Канаде – највише Црногораца, нешто Херцеговаца, Србијанаца, Босанаца, па и један Рус из Сибира – и мисијом Црвеног крста, непосредно пред улаз у Медовску луку, коју су држали Италијани, налетео ја на мину, једну од многих коју су Италијани поставили да заштите пристаниште. Од више од 500 људи на броду (чак ни за то нема поузданог податка), спасило се тек око 140. Остали су нашли мир у црногорској „Плавој гробници“.
Ово није био први контигент добровољаца, који су по почетку Великог рата похитали у помоћ отаџбини. Црногорски исељеници су се, практично одмах по почетку рата, организовали да помогну родну груду. Због америчке неутралности с почетка рата, све је ишло преко Канаде. Први контигент црногорских добровољаца стигао је у Солун средином августа 1915. године, на два канадска брода под заштитом савезничке флоте. Одмах су упућени преко Ђевђелије и Митровице у Црну Гору. Друга група добровољаца почела се окупљати средином исте године у Ванкуверу, одговарајући на позив опуномоћених изасланика црногорске владе Јована Матановића и Сава Ђурашковића. У канадском граду Триверсу, енглеска команда подигла је логор у коме су формиране чете и батаљони добровољаца. Пошто нису имали униформе, они су на рукама носиле пришивену заставу са натписом: „У бој за народ свој“.
- Као и већина Црногораца у оно вријеме, и ја сам за кором хљеба, 1913, отишао у Америку – причао је, много касније, један од преживелих добровољаца, Петар Грубач, пореклом из Кочана код Никшића (*1). – Тамо сам радио свакојаке напорне послове. Највише смо копали канале и изводили разне земљане радове. Радио сам у држави Тексас, па у Калифорнији, а потом у Лос Анђелесу. Негдје, чини ми се у јулу 1915, дошли су у Америку представници ондашње црногорске владе Саво Ђурашковић и Јован Матановић. Тражили су добровољце да се боре за слободу свог завичаја. Из разних мјеста Америке, нас преко 700 добровољаца, у јулу 1915, окупили смо се у канадском граду Три Риверу (Три реке, прим. аут.). Међу нама је било Херцеговаца, Личана и један Рус. У овом канадском граду задржали смо се три и по мјесеца и ту смо учили ратне вјештине… Послије завршене обуке, један број наших људи остао је у Канади и Америци, а нас 520 добровољаца укрцали смо се у енглески брод и запловили океаном према нашој милој домовини. Након вишедневног путовања стигли смо у Напуљ и одатле до Бриндизија наставили жељезницом. Ту смо се одмарали три дана, а онда смо путовали према отаџбини наставили италијанским трговачким бродом „Бриндизи”.
Командант новоформираног добровољачког одреда био је Ђуро Гуч, лекар из Војводине, један од малобројних добровољаца који је имао нешто од војног образовања. Барјактар је постао Никола Рус из Трбољска у Сибиру (презиме добио по пореклу од наших добровољаца), коме је црногорски конзул у Америци, Антоније Сеферовић, уручио барјак. На прекоокеанској лађи, која је испловила из канадске луке Халифакс, било је најмање 509 добровољаца, једна мисија Црвеног крста (две лекарке и једна болничарка), посада брода, товар хране и санитетског материјала.
Црногорци у кампу Три Реке
Херојство и родољубље добровољаца, краљ Никола опевао је у песми: “ Коло Црногорских Американаца”:
Из далеке Америке
Црногорац витез хита:
“Да л` ћу у бој приспјет` љути”
Он у сваки пристан пита.
“Боже свети, не дај само
Да крвави бој престане,
Докле ова тешка лађа
Уз мој мили крај пристане”.
Путовали су дуго, заобилазно, и после 25 дана напорног путовања брод је стигао у Напуљ. Одатле су путници возом пребачени у источну италијанску луку – Бриндизи. 5. јануара 1916. године, уочи Бадњег дана, добровољци су наставили парабродом „Бриндизи“ за луку Медову, уз пратњу четири италијанске топиљерке, једне лађе натоварене муницијом и два велика пољска топа, са 25 тобџија. Пловило се у мраку, без светлости. На петсто метара од обале, у зору Бадњег дана, нешто пре осам сати, пароброд је наишао на мину. Зачула се потмула експлозија, покуљао дим, и врло брзо лађа је почела да тоне. Непосредно пре, сигнализирана је припрема за искрцавање, и путници, који су дотад били на палуби жељно чекајући копно, сишли су у потпалубље да покупе ствари. Већина добровољаца су били непливачи, а према најновијим информацијама, спуштен је само један чамац за спасавање, којим је побегла посада брода. Међу страдалима била је и једна америчка докторка.
- Било је то изјутра, на Бадњи дан, 6. јануара 1916. године – причао је много касније, један од последњих преживелих добровољаца, Петар Грубач (*1). – Обала није била далеко. Одједанпут одјекнула је снажна експлозија. Брод се заљуљао и почео да тоне. Стајао сам на крају палубе и држећи се за једну цијев, у први мах, нијесам схватио да је брод миниран. Умјесто пјесме и весеља, на броду је настала паника. Италијански морнари су први скочили у воду, па за њима и ми, који смо знали пливати. Брод је брзо тонуо. На њему се чуо прасак револвера: то су се наши добровољци убијали, одабирали су лакшу смрт јер нијесу знали да пливају…
Страшну слику појачала је чињеница да је у близини било много савезничких бродова, али да они нису одмах притекли у помоћ. Тек после неколико сати. Зашто – то је остало као мистерија, једна од многих у овом трагичном случају.
Олупина „Бриндизија“ под водом
На врху катарке потонулог брода, која је једва приметно вирила из воде, окупила се групица бродоломника, који су се борили са ветром и таласима…
Преживеле добровољце, Краљ Никола је примио у дворцу на Крушевцу, у Подгорици. Рус, барјактар, успео је да у бродолому сачува црногорску ратну заставу, коју је предао господару. Стари краљ је прекрио лице рукама и тешко заплакао… Забележено је и да је са својих груди скинуо медаљу и окачио је руском добровољцу на прса.
Параброд „Бриндизи“, који је био власништво „Societa Anonima di Navigazione a Vapore Puglia“ из Барија, изграђен је у бродоградилишту „Fratelli Orlando“ у Ливорну. Поринут је 25. фебруара 1895. Носивост му је била 863 тона. Био је дугачак 62,63 метра а широк 8,40 метара. Погонила га је парна машина са троструком експанзијом укупне снаге од 122 NHp. Имао је два помоћна једра. Максимална брзина била му је 11 чворова. Обављао је улогу поштанског брода на Јужном Јадрану, а уласком Италије у Први светски рат брод је реквириран за потребе Ратне морнарице Италије.
Бројне књиге и чланци описали су трагичан крај параброда „Бриндизи“, као и трагедију његових путника и чланова посаде. Још су бројнија питања на која стотину година касније нико није дао одговор. Нека од тих питања без одговора сјајно је сублимирао публициста Драган Гачевић (*2):
„Одлука да се броду дозволи испловљавање била је више него изненађујућа. Имајући у виду карактер Лондонског уговора и свега што је из њега произлазило, намеће се неизбјежно питање: Који је интерес Италије да црногорски добровољци стигну у Црну Гору и укључе се у њену одбрану? Ко је донио одлуку и дао дозволу броду „Бриндизи“ да исплови са путницима и теретом из италијанске луке Бриндизи према албанској луци Медова, испред које је минско поље са поставила Ратна морнарица Италије са својим минама? Будући да је капетан брода знао је да је лука минирана, а морао је имати и план минског поља којег су италијанске снаге положиле, питање је и зашто није пловио стандардном рутом Драган Гачевић (*2)и брод сигурно увео у луку? Зашто није тражио дозволу за упловљење у луку Медова и асистенцију лучког пилота који би га водио сигурном курском до луке, него је пловио неуобичајеним путем?“
ПРОЧИТАЈТЕ ШТА СЕ ДОГАЂАЛО У ИСТО ВРЕМЕ
Гачевић, искусни ронилац, човек који познаје море и правила пловидбе, наставља да пита:
„Према свједочењу очевидаца, јутро је било бурно. Око осам сати ујутро видљивост је била добра и сви елементи за одређивање позиције брода били су више него повољни. Да ли је капетан знао на којој се позицији налазио са бродом? Лучки капетан у луци Медова био је италијански официр. Зашто лучке власти нијесу послале пилота да уведе брод сигурним путем кроз минско поље у луку Медова, као што је то до тада била пракса? Зашто су лучке власти Медове мислиле да је брод празан? Зашто посада брода није спустила спасилачке чамце и евакуисала путнике, већ је спустила један чамац како би само себе спасила? Да ли је посада брода „Бриндизи“ бјежећи веслала према обали или низ буру према торпедном броду који их је пратио? Како и гдје су нестала новчана средства прикупљена од исељеника које је за Црну Гору носио доктор Ђуро Гуч? Да ли је новац био похрањен, у бродској каси или је био код доктора Ђура Гуча? Гдје је и како сахрањена посада брода? Шта се на њиховим осмртницама наводи као разлог смрти? Какву накнаду од осигуравајућег друштва је добила поморска компанија у чијем власништву је био брод? Какву накнаду од осигурања су добили преживјели и породице погинулих путника и од кога?
Критикујући послератни индолентни однос државе према истраживању околности ове трагедије, Гачевић наводи да на нека од ових питања нису могли дати одговор ни очевици.
„Један од њих је и професор Павао Перић чије је свједочење објављено у „Јадранској стражи“ бр. 3 из 1932. године под насловом „На успомену друговима који су потопљени 6. јануара 1916. у луци Св. Иван Медунски“. Овај извјештај, који сам добио у Поморском музеју Котор од његовог кустоса господина Петра Палавршића, једно је од свјдочења који описује трагедију у Медови. Има и других свједочења али су углавном сва контрадикторна и тешко да се могу користити за извођење доказа. На бројна остала питања, одговоре може дати само свеобухватно и детаљно истраживање за које је било времена, али не и воље државе за коју су исељеници дошли да се боре и оставили своје животе у леденој води залива Медове“.
Ловћенска вила
У знак захвалности страдалима у бродолому, отаџбина им је 1939. године, у непосредној близини Влашке цркве на Цетињу, подигла споменик – Ловћенску вилу, рад вајара Риста Стијовића. Споменик је изграђен на иницијативу Црногораца у Америци, који су и прикупили средстава за његово подизање. Статуа виле окренута је ка Ловћену, са испруженим мачем у десној руци и венцем ловора у левој.
Такође, у херцеговацком селу Клобук, 1924. подигнут је споменик на месту где је сахрањено 246 бораца црногорске војске и херцеговачких добровољаца, погинулих у периоду од августа 1914. до 21. јануара 1916. године. На том споменику су уписана и имена једног броја добровољаца из никшићког и требињског среза, страдалих код Медове.
Било је мало покушаја да се лоцира „Бриндизи“ и заштити као објекат од великог историјског значаја. Отежавајућа околност је да су га тридесетих година прошлог века италијанске фашистичке власти, тад под санкцијама због окупације Етиопије (у периоду од 1926. до 1936. године Италија је била под међународним санкцијама на увоз жељеза, па је касацијом потопљених бродова долазила до сировина за производњу челика), очерупале да би претопиле метал – што су чиниле где год су стигле. Како су с почетка овог века утврдили истраживачи остао је само део костура и прамца. Истраживачку експедицију „Бриндизи 2007“ предводио је истраживач из Улциња Илир Чапуни. Када је олупина „Бриндизија“ поуздано лоцирана и идентификована, представници Центра за исељенике положили су венац на прамац потопљеног пароброда.
Мада…
- Проф. Др Илир Чапуни и ја смо, заједно са рониоцима из Италије и Аустрије, могли доћи до италијанских и аустријских архива у којима леже одговори на велики број питања – пише Драган Гачевић (*2) . – Заједничка идеја нам је била да на квалитетан начин истражимо све околности под којима је дошло до потапања параброда „Бриндизи“, како би за Бадње јутро 2016. могли приказати добар документарни филм, открити споменик или спомен плочу у Медови и на скроман начин одужити се страдалницима из Медове. Тим поводом отишли смо у Министарство иностраних послова – Управу за дијаспору, како би евентуално постигли заједнички договор, пронашли средства и кренули у реализацију пројекта. Све се завршило са празним обећањима и политикантским причама незаинтресованих чиновника овог ресора. Онда смо о свом трошку отишли у Албанију како би још једном заронили на потопљени брод и направили подводне снимке. Како остаци олупине леже на малој дубини пјесковитог дна Дримског залива, под ударом су јаких валова који су изазвани јужним вјетром и који остављају разарајуће трагове. То је и поднебље традиционалног начина риболова динамитиом, какав ни у Црној Гори није непознат. Ударац у подводну мину није једино зло које је задесило потопљени параброд „Бриндиси“. Сви лако скидљиви конструктивни дијелови брода су очупани и однесени. Само најјачи дјелови, укључујући парни строј и котао паре остали су у пјесковитом дну као подсјетник на оно што га је задесило. Остатке брода нагриза и зуб времена па је за очекивати да ће једног дана утонути у пјешчано дно и бити прекривен пијеском баш као што су прекривене велом тајне бројне околности под којима је овај брод завршио своје последње путовање на путу према албанској луци Медова. И након стотину година од трагедије, није било добре воље ни са једне стране да се до краја и са поузданим чињеницама расвијетле све околности под којима је дошло до трагедије. Питања је и даље пуно, а одговора недовољно. До званичних докумената који су у вези са потапањем параброда „Бриндизи“ преко војних и лучких власти из Медове нијесмо дошли. Тешко је повјеровати да овакву трагедију не прати формирање комисије која би за задатак имала испитивање узрока несреће. Још нијесмо успјели да установимо тачан број жртава. Кривци никада нијесу пронађени, па нијесу ни могли одговарати за ову трагедију или смишљено почињен злочин. Коме је све то било у интересу и даље остаје тајна. Трагедију под Медовом тумачиће сви на свој начин, како им одговара за дневнополитичке сврхе, политичке обрачуне и трговину, предизборне кампање као и личне промоције разних група и појединаца. Одавно је нама историја престала бити учитељица живота па се помало и плашим да нам се након стотину година не понови 1916. када већ из ње нијесмо ништа научили. Волио бих да гријешим.
Извори: (*1) Мишо Драшковић: „Они које не заборављамо – Страдање црногорских добровољаца на Бадњи дан 1916“, поглавље „Плави покров под Медовом“ (montenegrina.net), (*2) Драган Гачевић, за „Вијести“ и Радио Котор, (*3) Илија Петровић: „Са свих стана српски добровољци 1912-1918“, поглавље „Поменик медовских страдалника“.
Фото: montenegrina.net, forum.cdm.me, diajsporacg.me, montenegro-canada.com