TURIZAM U RALJAMA OŠLJARA Saveti kako tretirati medije i novinare kod promocije turističkih potencijala

 

Označila je država Srbija turizam kao svoju razvojnu šansu, posećuju se sajmovi, strancima predstavlja Srbija kao poželjna destinacija, usvojene su mere za podsticanje domaćeg turizma… Naša zemlja jeste brendirana kao jeftina destinacija velikih prirodnih lepota, odlične i obilne hrane i pića i sjajnog noćnog provoda.

Istovremeno, uočeno je da je rak-rana našeg turizma – saobraćajna infrastruktura, ali, kao problemi se javljaju i zagađenje nekih lokacija, problemi s vodom i strujom u nekim sredinama, nedostatak smeštajnih kapaciteta, manjak autentičnih suvenira, hronični manjak sredstava i – hronični manjak inspiracije i ideja turističkih poslenika.

1Jer, više se ni domaćem, a kamo li stranom, gostu ne mogu ponuditi programi i sadržaji osmišljeni i „uobročeni“ po kriterijumima od pre pola veka. A baš tu su negde, stičem utisak, baždareni naši turistički radnici, možda ne svi, ali velika većina; ponajpre oni „u lokalu“, čija se inventivnost svodi na besomučno ponavljanje u socijalizmu kreiranih turističkih mantri, i čekanje plate iz opštinskog budžeta, ako je ima. Nedavno čuh podatak za jednu šumadijsku opštinu – a taj deo zemlje je „dušu dao“ za razvoj turizma, pre svega vinskog i istorijskog – da tu Turističkoj organizaciji ima 38 (trideset osam!) zaposlenih, koji nekoliko godina ne primaju plate jer je račun u blokadi, a da je najveća manifestacija koju prave neki vašar domaće radinosti, za lokalce dakako.

E, sad dođosmo do poente teksta: kada se već napravi neka manifestacija, kojom valja privući turiste, kako se promoviše? Bez namere da (sem u „krajnjoj nuždi“) ulazim u advertajzing i OSJ (PR) tehnike, iako bih i o tome imao prilično da kažem, pozabaviću se samo segmentom odnosa sa novinarima. Tačnije, na koji način naši turistički poslenici predstavljaju svoje adute onima koji bi trebalo da ih ispromovišu.

Imao sam prilike u prethodnom periodu da obiđem nekoliko turističkih manifestacija u Srbiji, pa bih, na njihovim primerima, direktno pokazao šta nije bilo u redu i šta ne treba raditi kada već tražiš „sedmu silu“ da te promoviše. A da ne budem kritičar radi kritike, ujedno ću dati i šta bi i kako trebalo raditi.

Recimo, Vršac, grad izuzetnog turističkog potencijala. Bio sam tamo povodom „Grožđenbala“, i to mi nije bio prvi put. Kako je to izgledalo? Minibus sa malom grupom novinara („novi mediji“ bili su ove godine isključeni – dakle, bili smo suštinski bez blogera i tviteraša) predvodio je kolega novinar, u funkciji „prijatelj TOS-a“. Tako smo krenuli bez ikakvih uvodnih informacija. U Vršcu nas je sačekala žena iz TOOV, koja, stekao sam utisak, tu biva samo da bi eto neko bio pored nas. Niti nam je dala kakve informacije, niti nas provela da upoznamo ono šta bi trebalo da promovišemo, suštinski, njena uloga se svela na „idite vidite crkvu… jao, zatvorena je„, „idite vidite Kulu, imate tamo vodiča“ i „sad imate slobodno vreme, ručak je u HY sati„. Ispada, da su novinari došli samo da se šetaju i jedu? Ne sporim da ima i takvih, ali većini novinara mnogo je važnije da dobiju informacije, što im je i posao da prenesu, a hrana je tu ipak samo kao gest pažnje domaćina, logično je valjda da one koje si doveo da rade u tvoju korist, nećeš ostaviti gladne.

Beograd, 12. juna 2015 - Promocija turisticke ponude Srbije i kampanja "Moja Srbija" pocela je danas, a premijer Aleksandar Vucic pozvao je gradjane da odmor provedu na najlepsim domacim destinacijama, turistickim mestima, manifestacijama, banjama, koje su privlacne i stranim turistima. FOTO TANJUG / RADE PRELIC / bbElem, novinari ne bi dobili od te posete ama ništa više nego da su seli za računar i „guglali“ (Vršačka kula, Katedrala, Manastir Mesić, Kapela Sv.Krsta, Vladičanski dvor, Gradska kuća, Crkva Sv.Teodora – ima šta taj gradić da pokaže, uz „Grožđenbal“, iako su kapaciteti „Vršačkih vinograda“ devastirani), da se nije pojavila druga žena iz TOOV, kojoj mi nismo bili „posao“, već je imala nekoliko sati „lufta“ pa je priskočila koleginici u pomoć. I ona nam, koliko je imala vremena, pokazala deo vršačke turističke ponude, uz potrebna stručna objašnjenja. A kad već pominjem hranu: lokacija je odlično odabrana (restoran u podrumu kuće Jovana Sterije Popovića), ali definitivno, kada se biraju hrana, piće i muzika, valjalo bi ipak odabrati nešto iz „lokala“. Ovde je odabrana dobra muzika, ali kakva se može čuti u bilo kom lokalu bilo gde, hrana svedena na mešano roštilj meso, a piće… pa, rekoh već da od „Vršačkih vinograda“ nema ništa, ali valjda postoji neka privatna vinarija?

Drugi primer: Kikinda, i „Dani ludaje„. Kikinđani su otišli u drugu krajnost, s brojem predstavnika medija (zvali su ih, kako rekoše, 50, odazvalo se oko polovine), ali… Ali su ih, najpre, u polasku iz Beograda, uvalili u „haos“, mešajući ih sa turistima čiju su posetu organizovali na ekonomskim osnovama. Tako da tu nije bilo ni uslova da se u toku dugog, dvoiposatnog (bez pauze!) jutarnjeg puta, novinarima daju potrebne informacije, sem onih iz šturog pozivnog mejla. Tek je u Kikindi nastao haos: domaćini nisu znali ko je novinar, a ko penzioner iz ekonomske grupe, krenuo je grabež za identifikacije, nigde spiska… Kada smo se tu nekako pribrali, dve devojke iz TOK su se zaista potrudile da nas provedu kroz gužvu, i odvedu na planirna mesta, ali opet neke veoma bitne informacije nismo dobili.

3Bila je, doduše, i prilika da se novinarima kratko obrati i neko od domaćina, dok smo sedeli u restoranu za ručak (da, i ovde je bio ručak, eto, ovde ću kritikovati činjenicu da ne možeš da ljude angažuješ na 14-15 sati i da im ponudiš samo jedan obrok) ali niko ništa. Da ni restoran ne prođe bez gafa, pobrinula se devojka iz TOK, koja nam je najpre u autobusu podelila neke bonove za ručak (!), a onda ih u restoranu pokupila; ovde je bar muzika bila lokalna, vojvođanska (s razglasa doduše), ali je opet s izborom hrane propuštena prilika da kušamo lokalne specijalitete. Iako praznik bundeve, mi je nismo probali ni u kakvoj formi. Dobro, osoblje je bilo ljubazno i predusretljivo, ponekad toliko preterujući u tome da sam pomislio da ih je gazda na to naterao. Ipak, mora se priznati da su, osim samog događaja, i neke druge pokazane lepote Kikinde ostavile utisak, na mene pre svega Muzej, ali i to je moglo da se organizuje mnogo bolje, a ne da se stekne utisak da smo tu uvedeni da prekratimo vreme, pa se namestilo da smo stigli na projekciju kratkog filma o Kiki, mamutu.

Ima, naravno, u srpskom turizmu i pozitivnih primera, kao recimo Novi Bečej, koji je ni iz čega postao turistička destinacija, iskoristivši reku, srušeni samostan i dvorac koji pripada drugoj opštini. Dakle, manje više iste stvari koje imaju susedne opštine, na čijim se turističkim organizacijama hvata paučina. Nisam doduše tamo bio od promene političke garniture na čelu grada, ali, raniji odlasci su pokazali da ti ljudi znaju s novinarima. I agenda, i objašnjenje, i predstavljanje svih kapaciteta, malo priče, mnogo više akcije: za promociju neke manifestacije, recimo, oni su bili su stanju da za novinare organizuju tu manifestaciju u malom.

5

Elem, pošto smo zaključili da su odavno prošla vremena komunističkog forumskog izveštavanja, pa ne možete računati unapred s tim da će novinari pisati „po diktatu“, evo šta su moji saveti i sugestije za turističke poslenike, kada je odnos prema medijima i novinarima u pitanju:

  • Ne zaboraviti, u startu, da je u pitanju POSAO za sve aktere, tako da se na taj način treba odnositi, da bi se ostvario najbolji efekat uloženog u promociju; pozivanje „zaslužnih“ novinara treba da bude izuzetak, a ne pravilo – njih možete pozvati posebno, drugom prilikom.
  • Promo putovanje se organizuje za novinare i samo za novinare. U to ubrajam i kvalitetne blogere, i to je to. Nikakve spojene ekskurzije s dokonim babcima i gomilom dečurlije. Takođe, ne treba voditi 50 novinara, već samo one za koje se zna da će događaj koji se promoviše predstaviti na najbolji način, u medijima koji imaju uticaj, to je, dakle, njih 10-15; isto važi i za blogere, čijeg se individualnog stava – makar i disonantnog ili neželjenog – ne treba plašiti. Da se ne lažemo, „novinari“ koji idu da im d. vidi put, ili da jedu i piju, nisu od koristi, samo prave gužvu, a svi dobro znamo među sobom ko su ti ljudi
  • Pre putovanja, novinarima se dostavlja tačna agenda, u kojoj nema „praznog hoda“. Predstavlja se manifestacija, ali i drugi „turistički argumenti“ grada i okoline. O novinarima stalno neko kvalifikovan „brine“, na usluzi im je i može da odgovori ako ne na sva, onda bar na veliku većinu tehničkih pitanja. Ta osoba mora u svakom trenutku da suvereno vlada situacijom, dakle, to nije posao ni za volontera, ni za početnika, ni za „Peru“ koga do tad niste znali kako i čime da uposlite. Kako smete da ne znate ono šta je vaš posao? I kakav utisak mislite da će na novinare ostaviti vaše neznanje?
  • 2Kako rekoh, na licu mesta nema „praznog hoda“. Novinari nisu turistički došli u vaše mesto da im date „slobodno vreme“. Oni su tu, vrlo ograničeno, da im na najbolji način predstavite turističke kapacitete vašeg mesta/regije, kako bi onda oni, na osnovu utiska koji ostavite, to isto mogli da profesionalno u najboljem svetlu predstave u medijima. Nema improvizacije. Ističete kvalitete, prednosti, lepote, pozitivne priče. Glavnu priču, odnosno, ono zbog čega su novinari došli, sa njenim aspektima i detaljima, koje možete da date i napismeno, „sažvakano“ (ali ne ono i onako šta i kako može da se nađe običnim guglanjem); izbeći ćete, naravno, dosadne govorancije i forme. Siguran sam da vi imate potrebu da vaš predsednik Opštine vidi kako i koliko radite, ali, vaš posao nije da ispromovišete predsednika koji će dosadnim političkim govorom da smori i novinare i sebe, nego konkretnu akciju i druge turističke potencijale. Budite zanimljivi, ali ne na silu i ne klovnovi.
  • Obezbedite dodatne materijale za sve što prezentujete novinarima. Tako ćete moći da im kažete samo ono šta je zaista bitno, a novinari će, ako žele nešto više, imati to gde da nađu. Umesto gomila papira, jedan USB je sasvim dovoljan.Poklon kesa, sa suvenirima koji najbolje odslikavaju vaš kraj, i vaše akcije, stvar je pažnje i pametnog pristupa: ne mora ništa skupo, ali treba da bude originalno.
  • OK, moraćete možda da odgovorite i na neka naizgled ili zaista glupa pitanja; i novinara ima raznih. Ali odgovorite, s dužnom pažnjom. Možda će biti i neprijatnih pitanja: i na njih ćete morati da odgovorite i da rešite potencijalni problem. Kako? Pozovite, pa ću vas naučiti. Svakako, spremite listu kontakata koje ćete dati novinarima, sa brojevima telefona i mejl adresama na kojima novinari u svakom budućem momentu mogu da dobiju informaciju koja im je potrebna; uzmite kontakte i od njih. Naravno, pozvaćete ih da vam se jave kad sledeći put dolaze, to je lepa pažnja, ali ćete se i vi njima javiti kada budete poslom u Beogradu (Sajam, promocija, prezentacija…).
  • Posluženje novinara je takođe stvar kurtoazije, ali i pokazivanja vas kao dobrih domaćina. Ako putovanje do i od vašeg mesta traje, treba tim ljudima da već u prevozu obezbedite i neki zalogaj i neku tečnost. Vodu i sok. Jesu novinari, ali su živi ljudi. Pa i kod vas u mestu: ako su vam novinari tu od ujutru do uveče, jedan obrok nije dovoljan. Vodite računa, i hrana i piće vas turistički promovišu!
  • Na kraju balade, neki novinar neće napisati baš ono šta ste želeli. Pa šta? Možda je kreten, možda vas mrzi, ali, ako batalimo ta školarska opravdanja zašto vam je učiteljica dala keca, možda ste samo takav utisak ostavili, ili je on očekivao nešto drugo. Pre nego što ga napljujete, ili vam posluži kao šlagvort za sva druga obraćanja novinarima („Ja ne volim novinare, ali…“), pokušajte da ga razumete, da skapirate zašto misli to šta misli, možda tu ima i dobrih i korisnih razmišljanja, konačno, možete da ga pridobijete na svoju stranu

Ovo su samo neke napomene „ugrubo“ – mnogo što-šta razlikuje se od slučaja do slučaja.  Ja stvarno imam dobru volju da pomognem lokalnim turističkim poslenicima, savetom ili komplet obukom, ali, pomoći se može samo onome ko pomoć traži. A najlakše je ne preduzimati ništa, u rutini čekati penziju i kukati na nedostatak sredstava za razvoj turizma i siromašnu Opštinu.


Foto: turizamusrbiji.rs, dalekoodposla.com, rs.n1info.com, rtv.rs, ekonomskevesti.com.

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
PODELI:

1 thought on “TURIZAM U RALJAMA OŠLJARA Saveti kako tretirati medije i novinare kod promocije turističkih potencijala

  1. Iskustva su slična. Bavim se Podunavskim Nemcima i znam svaku zabit u Vojvodini, i šta ima u svakom selu ili varoši. Pre odlaska u „novo polje“ informacije se iskopavaju iz starih Austsrougarskih mapa, starih monografija (Samy Borovszky: Magyarország vármegyéi és városai – Šami Borovski, Madjarska županije i varoši, 1910) i lokalnih entuzijasta koji se bave istorijom sela. Što se tiče turističkih organizacija – ništa. Pokušao sam da na Sajmu turizma pre neku godinu dobijem informacije na štandovima. Tu su uglavnom neke namontirane starlete koje na sva pitanja odgovaraju papagajski „ne znam“ „šef nije tu“ i nude flajere sa kafanama i mestima za prežderavanje. Čekaj, pa ja u svom mestu imam 50 takvih restorana, što bi kod vas dolazio na ručak. A onda kad dodjemo u selo ili varoš – zivkanje župnika da odmandale crkvu, prepiranje sa pravoslavnim popovima koji brane fotografisanje u crkvi kao da im je to deda napravio, zapuštena nemačka i Jevrejska groblja (ukoliko nisu preorana, a spomenici na deponiji ili u temeljima kuća, kao stepenice ili popločani svinjci). Ne mogu NI JEDNU od 45 turističkih organizacija u Vojvodini pohvaliti. Novi sad je na Sajmu turizma u Beogradu forsirao EXIT i par restorana. Kad sam pitao za muzeje, verske objekte, a posebno akd je orvorena crkva Sv Jurja (znam ali sam ih proveravao) starleta sa štanda koja se jedva odvojila od partnera (android telefon) je rekla da ne zna ništa o tome i da šef nije tu, da dodjem kasnije i ponudila mi parče papira sa dešavanjima na EXIT…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *