У ПОГИБИЈУ – ЗА САВЕЗНИКЕ

 

Српска и црногорска војска у Првом светском рату водиле су махом одбрамбене акције, односно битке на сопственој државној територији. Па ипак, иако обе војске изнурене претходним балканским ратовима, у којима су имале приличне људске и материјалне губитке, без довољно оружја, муниције и опреме – извршиле су две офанзиве на територију суседних држава, што на захтев савезника, што зарад окаснело промовисаног ратног циља.

Прва офанзива било је пребацивање српске Прве армије у Срем и акција црногорске (Санџачка војска) и српске (Ужичка војска) армије у западној Босни. Ова велика офанзива 1914. године , позната под називом „Битка на Дрини„, спроведена је – са српског и црногорског становишта – сасвим непотребно. Две војске су биле измучене – српска Церском, а црногорска Пљеваљском битком – и излазак у непознато, против многоструко јачег непријатеља, није имао ни стратегијски ни тактички значај. Сем да се помогне савезницима. Офанзива није била дугог века, понајпре због слабо координираних напада у Срему и Босни, што је омогућило прегруписање аустроугарске војске и њен противнапад, али је резултирала великим губицима.

2

Јединице Моравске дивизије форсирају Дрину

 

Друга, по обиму далеко мања офанзива била је црногорско освајање Скадра, 1915. Овај подухват је био далеко успешнији од оног из Првог балканског рата, није собом носио ни толике напоре ни жртве, али је – попут офанзиве у Босну – са становишта директног интереса ратујуће државе био сасвим беспотребан. Трупе ђенерала Радомира Вешовића ослободиле су Скадар, али су велике силе – тад савезничке – упутиле ноту на Цетиње, и издејствовале обећање краља Николе да ће се повиновати решењу великих сила по окончању рата. С обзиром на епилог, јасно је колико је сваки живот тад дат за Скадар, сваки испуцани метак, био узалудан.

Битка на Дрини отпочела је непосредно по победоносном окончању Церске битке (15.-20. августа). На захтев савезника, пре свих Русије, која је тражила начина да се спречи пребацивање КундК трупа на источни фронт, српска војска је формирала две офанзивне фрупације: Прва армија (ђенерала Петра Бојовића) прешла је Саву и отпочела офанзиву у Срему, уз демонстрацију делова Друге армије код Митровице, а Ужичка војска (ђенерала Милоша Божановића) прешла Дрину код Вишеграна и наступила у Босну. Црногорска војска, са новом Врховном командом (српски ђенерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић, како би се ускладила борбена дејства две братске војске)  ослободила је Пљевља 26. августа и одатле практично наставила да гони разбијене аустроугарске јединице у правцу Сарајева и Калиновика. Офанзиву је водила Санџачка војска (дивизијара сердара Јанка Вукотића) уз садејство Дринског одреда (дивизијара Митра Мартиновића).

6

Црногорски положаји према Калиновику

 

Током битке на Дрини, српске и аусторугарске снаге први пут су примениле тактику рововског ратовања. На фронту од Шапца до Соколске планине ископани су ровови на међусобној удаљености од 150 до 300 метара, мада је на неким местима удаљеност била свега 50 метара, а на Еминовим водама најмање службено забележено растојање између два рова било је свега 7 метара.

Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа Тимочке дивизије првог позива Друге армије, који су у циљу демонстрације пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице, Прва  армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему. За то није било довољно ни људи ни технике, треба само замислити како је велика река прелажена без правих средстава за форсирање, и како је све то изгледало просечном српском ратнику. Само два дана касније, да би ослабио офанзиву у Срему, командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек покренуо је снажну офанзиву на Дрини – Петом армијом против Друге српске армије (ђенерала Степе Степановића), а Шестом армијом против Треће српске армије (ђенерала Павла Јуришића Штурма). За то време, Прва српска армија ослободила је Земун, 10. септембра.

3

У ретким моментима предаха

 

Зато је српска Врховна команда већ 13. септембра обуставила напредовање Прве армије у Срему и њене снаге упутила као појачање Другој и Трећој армији, упркос негодовању неких официра, самог краља Петра, регента Александра, владике Николаја… Али баш захваљујући тој одлуци војводе Радомира Путника, офанзива Балканске војске је заустављена. Не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и офанзивом Ужичке и Санџачке војске ка Власеници и Сарајеву у позадину Шесте аустроугарске армије.

Црногорска Санџачка војска дивизијара Јанка Вукотића избила је најпре на Јахорину, да би 25. септембра истурени делови ушли у Пале. Романијом је овладано 2. и 3. октобра. Дивизијар Митар Мартиновић је са својим Дринским одредом успешно деловао у сектору Калиновика. Ужичка војска је успела да овлада Вишеградом, Соколцем и Хан Пијеском и прекине комуникацију Сарајево – Власеница.

1

Српска пешадија на положају

 

Сада се дејство Санџачке и Ужичке војске у правцу Сарајева, а не ка  северу у правцу Власенице, посматра као стратешка грешка српске Врховне команде, као и чињеница да овој здруженој оперативној групацији нису на време упућена појачања. Аустроугари су били бројнији према Ужичкој војсци (однос 1,5:1), док је према Санџачкој војсци однос био још неповољнији (1,8:1), а опрема се не може ни упоредити. На то је указивао и ђенерал Петар Бојовић, који је Врховној команди предлагао да се Дунавска дивизија првог позива пребаци у састав Ужичке војске. Као грешка сада се посматра и чињеница да ђенерал Божа Јанковић није објединио командовање две црногорске групације – Санџачке војске и Дринског одреда, и да војвода Радомир Путник није објединио командовање српским и црногорским трупама, које су и овако чиниле целину на том фронту, који је првобитно замишљен као споредни, а развојем догађаја могао је да постане главни.

 

У међувремену, на позив Оскара Поћорека, свесног да не може да издржи напад на Пету и у бок Шесте армије, стигла су велика појачања, па је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду. Од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формиран је аустроугарски Комбиновани корпус, под командом генерала Крауса и пребачен преко Саве северно од Шапца, да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве армије одиграла се (око 20. септембра 1914. године) једна од најкрвавијих битака у Првом светском рату – Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту од Шапца до Вишеграда, које су прешле у дуготрајну позициону рововску битку. Србима и Црногорцима, помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.

5

Црногорска артиљерија у источној Босни

 

Са друге стране, српска Врховна команда није прихватила предлог Јанка Вукотића да се широки фронт ког су држали Црногорци сузи и да део тог фронта поседну трупе Ужичке војске. Није прихваћен ни други Вукотићев предлог, да се изврши офанзива ка Калиновику, како би се „постигла већа корист него од тога да остане растргнута на танкоме (кордонском, прим. аут.) фронту, где свуда лако може бити пробијена„. Аустроугарска војска је у октобру извршила противудар и на Црногорце, и са доста обрта, у бици на Гласинцу успела је да натера Санџачку војску на повлачење. Санџачка војска се повукла на десну обалу Дрине до 24. октобра. Ту је успела да учврсти фронт и завладало је одређено затишје без већих офанзивних акција све до пред крај 1915. Извештавајући Врховну команду о тој бици, сердар Јанко је написао и: „Које погинулих које рањених у мојој војсци је 1.500 људи. Рачунам да има болесних око 200. Здравих бораца имам око 10.000. Ни једног топа, пушке ни фишека нијесмо оставили Аустријанцима„.

 

У периоду затишја, Црногорска војска је у јуну 1915. организовала акцију заузимања Скадра. За боље разумевање ове акције важно је знати чињеницу да је Црна Гора у Први светски рат ушла без ратног циља, само са идејом да се порази Аустроугарска и да се у рату помогне Русији и Србији. Црногорска војска у том моменту није ни имала штаб Врховне команде, већ само врховног команданта (краља Николу) и Начелника штаба ВК (дивизијара Јанка Вукотића). Тек потом се као ратни циљ искристалисала потреба проширења црногорске државне територије, понајпре на просторе које сад знамо као „северна Албанија“, а окружују древну црногорску престоницу Скадар, и Бококоторског залива ка Дубровнику, док неки историчари помињу и источну Херцеговину.

 

На српском делу фронта,  Врховна Команда наредила је постепено повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева, надајући се да ће тиме добити време за попуну новим људством и да ће стићи муниција из Солуна. Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, али под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и све становништво. До 14. новембра, све три српске армије биле су прикупљене за одбрану Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана муниција и остала војна опрема још није стигла, Врховна команда наредила је повлачење своје три армије на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и на планину Сувобор. Тако је почела велика и величанствена Колубарска битка.


Фото: pogledi.rs, drina.info, srpskaistorija.rs, sr.wikipedia.org, pravoslavie.ru

ПОДЕЛИ:

2 thoughts on “У ПОГИБИЈУ – ЗА САВЕЗНИКЕ”

  1. Kako ste ovo lepo objasnili tako ja, na osnovu ovog, shvatam da smo uvek bili ostavljeni u odsudnim momentima sami sebi. Pri tom, ni tad nismo imali međusobne dobre i uvažavajuće, potkrepljene argumentovima saradnje, jer je kod mnogih odlučila sujeta, tako da smo od gotovog vrlo često, a to ovaj primer pokazuje u pojedinim segmentima, dobili veresiju, kako kažu stari, što ustvari znači da smo se mučili duplo više nego što je bilo potrebo. Osim tog, umesto da nam strategija, u svemu, krene od planova od naših interesa, shodno mogućnostima s kojima raspolažemo, mi smo se, možda grešim, al tako ispada, uvek oslanjali na pomoć sa strane. Za to vreme, u svim ratovima ginuli su ljudi, mnogo više no što je možda trebalo. Sve mi se čini, da je tako bilo sve do ovih poslednjih ratova koje nismo vodili 🙁

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *