U ZEMLJI SNEGA, BLATA I VODE…

Nije, naravno, slučajno što rabim naslov čije su varijacije ovih dana popularne bezmalo kao prilagođavanje onog „Godina prođe, dan nikad“.

U zemlji Srbiji, u kojoj je normalno da predsednik zarad predizborne kampanje uzme lopatu u ruke i „razgrće“ smetove (nešto je slično radio i s onim kombajnom onomad, sećamo se) umesto da radi svoj posao, sasvim je normalno i da se neka, čak i uspešna, jezička igra siluje do obesmišljenja.

Kakve to veze ima? Čitaj dalje!

Sneg je okovao Srbiju. Ceo mesec, pa i nešto više, jug Srbije je bio zatrpan, i tako ostajao sve dok – na sreću po jug – sneg nije zavejao i Beograd. Dobro, dobro. Bio je to rekordno visok sneg. Komunalci, tradicionalno iznenađeni i zatečeni snegom usred zime, iz godine u godinu modernije opremljeni i bolje snabdeveni, malo se nisu snašli, zakazala je moderna oprema, zafalilo je još u avgustu pripremljenih sredstava, pa je moralo da se proglasi vanredno stanje. Kako inače da se naše vrle mudre političke glave, dični kreatori naše svetle budućnosti, ponosito kreću ulicama uz zvuk sirene i svetla rotacije, jer ih bez toga, avaj, niko ne primećuje?

I kao u bezmalo svakoj aktivnosti našoj, tako je i čišćenje snega izgledalo poput prebacivanja iz šupljeg u prazno. Pominjaću komunalce, naravno, jer po pravilu u ovoj državi puca po onima koji za mizernu platu rade kao konji. Dok su čistili ulice, između kolovoza i trotoara stvarali su snežno-ledene barikade (barikade? Svaka sličnost je slučajna!), zatvarajući parking mesta i prilaze pešačkim prelazima. Sa druge strane, te barikade su uvećavali revnosni građani, koji su čistili trotoare.

Kad ono – ali međutim! Kako nas Srbe, nebeski narod, sve vreba sa neba, tako su nas sačekale – ledenice. Da ne nastrada ona nesrećna žena, nikome od Onih-koji-u-naše-ime-razmišljaju ne bi palo na pamet da ledenice padaju, i mogu da ubiju ili povrede. Nije ni čudo, doduše, što im nije padalo na pamet, kad su zauzeti razmišljanjima o lepotama svojih postignuća zvanim Most na Adi, Bus pljus, i slično. Elem: ledenice padaju, trotoari su ograđeni, pešaci bi išli kolovozom, ali do njega ne mogu zbog barikada. Ko vam je kriv, Srbi, marvo, kad usred ovog žutog blagostanja niste naučili da letite, ili bar levitirate?

Elem, poče sneg da se topi, krete led po rekama da lomi sirotinjske barke i epicentar moderne srpske kulture – splavove. Srbija, naravno, nema ledolomce, nego mora da ih iznajmi od Huna, što negde i ima logike, jer je besmisleno držati takvu skupu lađu, koja će raditi jednom u 30 godina. Ali, onda spozansmo da ledolomca ipak imamo, ali da nije neki, pa ne sme u debeo led, a možda i nije (pravi) ledolomac, pa mu dva sabrata idu kao pripomoć.

Led na vodi, na zemlji blato. Srbin je čudan stvor. Umesto da pređe desetak metara do asfaltiranog pešačkog prelaza, on hrabro gaca po poluzaleđeno-bljuzgavom tlu, na kome se očas okliznuti i pasti pod nečiji auto. Osobito su mi drage naše vrle dame, koje to isto čine obuvene u 12 cm štiklica i dugačku bundu od neke nesrećne životinje. E pa bvaćo Svbi i sestve Svpkinje, kad volite blato, ovaj vozač ovde će vam pripomoći rado: kad god ugledam takvog optimistu, ja dodam gas. Pa nek trči u blato. Može i da grokće tom prilikom, priliči mu.

Gde nema blata, ima bara. Naši putari su operisani od reči „ravno“ (isto kao zidari od libele), pa su na mnogo mesta na kolovozu ostavili udubljenja pogodna da se ispune vodom i nastane divnim stvorenjima poput planktona. Da je tako samo na kolovozu… Takvi su i trotoari. I šta će ono siroče na autobuskoj stanici da radi, spreda voda, odozad voda, a neko mu projuri u punoj brzini? Tuširanjeeee… Ili onaj što izlazi iz poluraspadnutog autobusa sa superekstramodernim Bus plus sistemom: zakorači iz busa u – pljus!

A gde je mnogo vode, tu su i poplave, zar ne? Mada, neće biti poplava, rekoše nadležni. Sem ako nas topljenje „santica“ od 20-ak kilometara i prosečnih 2 metra snega ponovo ne iznenadi.

I tako, i to je Srbija.
Nije samo Boka sa lopatom. Mislim, OK su mi negde i Boka i lopata, samo volim da ih zamišljam u malo drugačijem…hmmm… rasporedu dužnosti, recimo.
Ni (samo) Borko, u kuknjavi što ga zli šiptari miniraju i pišu pismo protiv našeg ulaska u Jevropu. Borkić, pile, da ti dam jedan savet. Jednog Šošona stavi za sto, ugosti ga i počasti najbolje što možeš. Drugog stavi ispod stola, i pritisni ga nogom za vrat. I budi siguran da ti obojica isto misle.
Nije Srbija (samo) ni muka sa ubogom Anđelinom i još jednim vrhunskim remekdelom američke kinematografije… Ajte, molim vas. Pa kom Srbinu – osim Boška Jakovljevića, dakako – bi ona onako žgoljava i suvorepa, mogla da se dopadne?

Srbija su i ove naše svakodnevne i običnoljudske stvari. Iste one zbog kojih popriličan broj Srba želi da pobegne iz zemlje, a ogromna većina bi da utekne i iz svoje kože.