Забрана медија или „препакивање“ друштва

 

(Конкретно, 14. мај 2017.)

 

Ових дана актуелна је иницијатива Покрета за преокрет, за доношење закона о забрани неколико медија.

Јанко Веселиновић, лидер ПЗП, саопштио је половином априла, да су медији на које се односи иницијатива његове странке – Пинк, Хепи телевизија, Информер и Српски телеграф.

Начин рада ова четири, али и још неколико других, иницијативом необухваћених медија, свакако даје за право незадовољству, и логично рађа и идеју за забраном. Али, да ли је забрана могућа, да ли је као чин исправна и да ли се може предузети нешто друго, с истим циљем, а бољим ефектом?

Није спорно да Пинк, Хепи, Информер, Српски телеграф… али и Студио Б, Курир, Ало, многи веб-сајтови, неки недељници, а повремено и огромна већина других медија – имају садржаје којима крше неки закон, руше основна правила новинарске струке, директно се ругају Кодексу и етици, служе у пропагандне сврхе, па и у сврхе личних обрачуна… Све то упаковано у форму таблоидности, као легитимног медијског израза, нараста већ двадесетак година.

Темељи разградње новинарства као струке од стратешког интереса и медија као националног добра постављени су још у време борбе против Милошевићевог режима, када су формирани „слободни“, „демократски“ медији, насупрот „државним“, „режимским“, „неслободним“…

Квалитет тих новоформираних медија био је најчешће низак (изузимам тадашњи Б92), али је то „неутралисала“ чињеница да су доносили информације које грађанска, демократска Србија није могла да пронађе у старим медијима. Са друге стране, за нове медије били су потребни и нови људи, и ту је, у ствари, дошло до курцшлуса: као демократски новинари, етаблирали су се у огромној већини људи који нису знали ни занат, ни струку. Интересантно, управо из тог кадра директно, или као њихова професионална „деца“, већином су стасали људи који данас воде и имају кључну реч у таблоидним медијима, са неколико изузетака.

Ипак, џаба би било „новинара“, да немају где да објављују. За тај медијски галиматијас крива је директно мафијашка спрега политичких странака и „бизнисмена“. Што је такође амбијент креиран у Милошевићево време. И врховима странака и „бизнисменима“ био је (и остао) циљ да у што краћем року и без обзира на закон и морал стекну што више, а да би то несметано могли да раде, ваљало је на све начине урушити институције и затупети народ.

Како су и медији институција – јер, не заборавимо, они дају тачну и правовремену информацију, али имају и културну и образовну функцију осим информативне – требало је уништити „пса чувара демократије“. А у форми „једним ударцем две муве“ пласирањем таблоидности, примитивнизма, неморала, „туђих живота“, искривљених вредности… кроз освојене старе и основане нове медије, затупити народ и директно га усмерити на просту, свакодневну бригу о голој егзистенцији, одаљити од чињеница битних за сазревање и деловање хомополитикуса.

Тако су, мало по мало, уз перманентно осиромашивање медија и новинара, уз одузимање адвертајзинга и продаје из руку медијских кућа, уз оснивање дегутантних медијских пројеката, уз притиске и претње, уз максимално свођење медија на огласне табле „Пи-Ара“, уз смишљено уништавање знања, струке и традиције у редакцијама – учесници овог злочиначког пројекта добили данашње стање у новинарству. Да, употребио сам термин „злочиначки пројекат“, што се чини сасвим одговарајуће за смишљено уништавање стратешког ресурса какви су медији.

И како сада забранити неке медије, када би то значило забранити читаву једну медијску филозофију, део стратешког плана, изаћи на „црту“ мафијашком конгломерату који, будите сигурни, неће презати ни од чега да своју империју очува?

Постојећи медијски закони, уосталом, не допуштају могућност да неки медиј буде забрањен због таблоидних или струковно неновинарских садржаја. Значи, „nullum crimen, nulla poena sine praevia lege poenali„. Било би и контрапродуктивно: обично се иза једне забране сакрије оснивање два  нова медијска пројекта сличног карактера.

Али, шта би могло да се уради?

Уз претпоставку да политички сегмент има вољу (што је мало вероватно) или да преостали медијски професионалци уз активну подршку осталих (такође угрожених) сегмената демократског друштва освоје поново медије, а некомпромитована политичка групација државну власт (што је вероватније) – могуће је законима на тај начин уредити ову сферу да се медијима једноставно исплати да буду нормални, квалитетни, професионални, а не исплати да буду таблоиди, „не-медији“.

Пореска политика у којој нормалан медиј нема или има минимално пореско оптерећење, а таблоид огроман порез, може да буде врло ефикасно средство. Лако се утврђује шта је таблоид, када се пропише забрана употребе одређених термина, одређених слика, минималан број речи у тексту, обавеза поштовања неких правила… Детаљније о томе писаћу накнадно.

Уз то, стриктно је потребно примењивати законске одредбе о власнику, тј. оснивачу и издавачу, регистрацији, обавези објављивања импресума, јавности извора финансирања и објављивања завршног рачуна, а могуће је утврдити и минималан број запослених, и обавезе које се њих тичу, минималан број страна односно сати програма, све као услов за функционисање медија. Јер, онда не би било могуће да најтиражнији дневни лист, рецимо, буде лист чија продајна цена, па макар и уз нулту ремитенду, ни у теорији не може да покрије трошак штампе и хартије, да се не зна одакле се намиче остатак новца потребан за пословање, а да се таква штампана ствар користи за најбруталније и најнеморалније обрачуне с политичким противницима.

Наравно, до тога ће се тешко доћи, али, мислим да је време да схватимо да ова борба за медије није само борба за медије, већ борба за стратешки интерес народа и државе. Само политичари и „бизнисмени“ с нечасним намерама, а они су драстична и морално најнеквалитетнија мањина, имају интерес и корист од оваквих медија.

Сумњам да је могуће то променити са садашњом влашћу, чији лидер нема проблем да своје главно предизборно обраћање организује на порнографској телевизији у власништву мафијаша, нити да јавно хвали и форсира опскурни дневни памфлет на малом формату, који је већ саркастично назван „Службени гласник“.

Сумњам да је могуће променити и са екипом која је чинила претходну власт (а из ње је изашао и ПЗП), јер је она управо створила суштинске темеље за бизарну надоградњу медијског бесчашћа у режији актуелне власти.

Зато и говорим о потреби нових људи, буђења и активирања народа.

У ствари, не само да ово о чему говорим није једноставно и „брзо“ за извести, већ нико не би смео да очекује да се ствари могу одрадити парцијално, само за медије, без темељне разградње једног дефектног система, који је захватио све сегменте друштва.


Фото: ueps.org.rs, sandzakpress.net, бука.com, cenzolovka.rs

Линк ка оригиналу

 

 

 

 

 

Save

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *