Неко је у ваше име и за ваш рачун, и не питајући вас директно, извршио монструозни злочин над неким другим.
Извршилац се тиме и брани: да је злочин извршио „штитећи“ вас, иако ви и нисте били угрожени, бар не од оних над којима је злочин извршен, и иако највероватније нисте ни тражили ни очекивали „заштиту“.
Пред вама су два пута:
– Можете да јасно и гласно осудите злочин(е) које је неко незвано (из)вршио у ваше име, и да захтевате да онај ко је извршио злочин злоупотребљавајући (и) вас буде јасно означен као злочинац и осуђен за свој злочин.
– Можете да ћутите, или игноришете чињенице, или правдате злочинца, или верујете да је злочин заиста извршен да би вас заштитили.
У првом случају ви злочин јасно индивидуализујете и кривица за злочин је на оном ко га је непосредно извршио и на његовом евентуалном налогодавцу (помагачу, саучеснику…). Именом и презименом. И ликом.
У другом случају, ви тај злочин, са све последицама, прихватате на себе. И све с којима сте по одређеном основу повезани.
Масовност првог става доприноси да злочин никако не може да буде везан за ширу друштвену групацију. Масовност другог става, међутим, управо везује злочин за ширу друштвену групацију.
Нешто је морално или није морално. Нема „ако“, „можда“ и „да је“. Јасно разликовање добра и зла је основна карактеристика морала. Оправдање да је претходно жртва злочина „друге стране“ био неко други с којим делите неку државну, националну, верску, политичку, родну или другу особину, па да је зато према „другој страни“ извршен злочин у ваше име и за ваш рачун, такође не стоји, јер су моралност и разликовање добра и зла потпуно индивидуалне особине. Напротив: на ваш морални став не сме утицати морални став друге стране, иако имате пуно право да га очекујете.