Није толико познато да и Црна Гора има интересантну поморску традицију, упркос чињеници да је као модерна држава, на море изашла тек после рата 1876.-1878. у коме је заузела Бар (тада Пристан) и Улцињ. То је био први пут да су Црногорци и формално имали море, после времена Дукље, Зете и државе Црнојевића, као и краткотрајних ослобађања Будве (1797.) и Боке (1813.) за време Петра Првог.
Истина, Будва и део Боке су накратко поново ослобођени и током Првог светског рата, али је цела данашња црногорска обала у модерно доба обједињена у истој држави тек 1918. најпре као део покрајине Далмација, онда у оквиру Дубробачке области и на крају као део Зетске бановине. После италијанске односно немачке окупације (1941.-1945.) овај део је коначно и формално и фактички постао део Црне Горе.
ПРОЧИТАЈТЕ И: ЦРНА ГОРА И БОКА
Поморска традиција дуго је била у сенци језерске пловидбе (Скадарско језеро), потом је низ реку Бојану остварена веза са морем. Али, треба имати у виду да је само у руској армији и флоти било 30-ак генерала и адмирала пореклом из Црне Горе, па је јасније до које је мере та поморска традиција јака. Уосталом, нека и овај податак довољно каже: у Улцињу је од 1880. до 1918. било регистровано 107 једрењака…
Црногорске поморске заставе
Овде бих се позабавио са три лађе, које су, свака за себе, обележиле почетке нове поморске традиције Црне Горе.
Јахта „Румија“… брод који је црногорском (тад) књазу Николи поклонио „црвени султан“, турски владар Абдул Хамид. Интересантно, последњи апсолутни владар Османског царства, човек познат по масакру над Јерменима, султан свргнут у младотурској револуцији – веома је поштовао Николу Првог Петровића Његоша. У то име, купио је у Енглеској и црногорском суверену поклонио прелепи 48-метарски брод са два јарбола и парним котлом, под именом „Заза„. Брод је стигао под Пристан за нову 1905. годину, као – веровали или не, десета (и последња) јахта у полувековној владавини Николе Првог.
Иначе, у то време Бар је био град у залеђу, а тек је 1908. јадранска лука Пристан добила назив Бар, па је почело да се ствара ново насеље. У пређашњим ратовима прилично разорено утврђење са околним кућама из којих је већина становника одселила, постало је Стари Бар.
ПРОЧИТАЈТЕ И: КАДА ЈЕ ЗЕТА ПОСТАЛА ЦРНА ГОРА
Да се вратимо „Румији“. Овај брод у наредних десет година није превозио само црногорског суверена и његову породицу, од Котора до Бојане, иако су ту последње дане провели и тешко болесни кнежевићи Станислав и Стеван. Било је то време балканских и првог светског рата, и „Румија“ је, иако ненаоружана, много више пловила у војне сврхе, превозећи трупе, оружје, опрему и храну.
Румија
Када су у 1915. години Аустро-угари схватили улогу овог брода, са три разарача и три торпиљерке, ушли су у барску луку, покушавши да „Румију“ буквално „украду“ и одвезу у Боку. Како због невремена нису успели у науму, торпедовали су је и потопили на уласку у барски залив.
Преполовљена „Румија“ никад није извучена, са само 18 метара дубине. Као један од малог броја подводних објеката нашла се од 1967. под заштитом Завода за споменике културе Црне Горе. Ипак, када је прошириван прилаз луци Бар, заобиђена је упркос бројним иницијативама да буде извучена и рестаурирана као споменик. После тога, сидрима и насукавањима су је оштетили многи бродови, а ловци на драгоцености толико очерупали да није остало ништа сем корита.
Скендербег
Најпознатија олупина у Скадарском језеру је пароброд „Скендербег”. У фебруару 1942. у близини Каруча, партизанске јединице направиле су заседу Италијанима, разоружали посаду, а брод потопили. „Скендербег” је произведен 1914-16, а у Црну Гору дошао 1924. Пловио је од Ријеке Црнојевића до Скадра. С почетком Другог светског рата запленили су га Италијани. Био је дуг 21, а широк 5 метара, носивости 20 тона, и као такав – највећи пловни објекат на Скадарском језеру. Данас лежи на дну језера, на дубини од 11 метара. Извлачење је покушано два пута, безуспешно.
Други брод у овој мојој причици је „Сибила„. Такође јахта књаза Николе, од 1886. године, чији је претходни власник био нико други до Жил Верн! Тада се брод звао „Сен Мишел Три„. Име митолошке пророчице јахта је добила на изричиту жељу књаза. Јахта је била усидрена у Бијелој (Црна Гора у то доба није имала луку) и чланови посаде нису смели да на копну (Аустро-угарска) носе капе, на којима су иницијали књаза. Јахта је због високих трошкова одржавања продата већ 1891. Јахти, која је потом променила још неколико власника, већ почетком Првог светског рата, губи се сваки траг.
Сибила
Трећи брод у овој причи је „Цетиње„, прелепа лађа, тужне судбине и још тужнијег крста – јер је за њено име везана највећа поморска несрећа у историји Црне Горе.
Овај 30 метара дуг пароброд саграђен је у Британији 1903. године. Имао је две клипне парне машине, са 280 коња укупне снаге, могао да развије брзину од 10 чворова и да понесе 250 путника. Под именом „Неттуно“ (Нептун) пловио је на Скадарском језеру. И он је добро служио у ратовима, а управо на њему је исписана једна од златних страница црногорске историје. Престолонаследник Данило је на палуби „Неттуна“ 22. априла 1913. са Есад пашом потписао споразум о предаји града Скадра. Давни црногорски сан, за који је (у две опасаде) пало десетину хиљада живота, тако је остварен.
Брод су Аустро-угари потопили почетком 1916. јаком артиљеријском ватром, надомак Скадра, када је погинуло 16 људи. Касније су га извадили, поправили, дали му име „Пионир“ и користили га до краја рата.
ПРОЧИТАЈТЕ ВИШЕ О СИМБОЛУ ЦЕТИЊА
До 1925. брод је променио неколико власника, а онда добио име „Цетиње“ и постао део „Зетске пловидбе„. Коришћен је на редовним путничким линијама. Почетком Другог светског рата заробили су га Италијани, а у позну јесен 1944. дочекао је, оштећен, ослобођење Боке на везу у Доброти. Поправљен, кренуо је на свој први пут, испуњен цивилима, војницима НОВ и Италијанима из „Гарибалдија“, и заробљеним немачким војницима. Испоставило се да је то уједно било и последње путовање ове лађе. Брод је на сред тиватског залива налетео на магнетну мину огромне снаге, која га је потпуно разорила убивши већину путника и чланова посаде.
Цетиње
Партизански подаци говорили су о 87 мртвих, међутим, сва је прилика да је прави број жртава скриван (као у случају брода „Ниш“ код Београда) и да је страдало око 250 људи. У оба случаја, то би била највећа несрећа у историји поморства Црне Горе.
Брод су у неколико наврата покушали да извуку са дна мора. Одустали су после последњег покушаја, кад се део олупине преполовио, сајле се откачиле и повредиле неколико радника сплитског „Бродоспаса„. „Цетиње“ је остало да заувек лежи на 41 метру дубине бококоторског залива, безмало на геометријском средишту између Тивта, Баошића и Крашића.
А АКО ЖЕЛИТЕ ДА САЗНАТЕ НЕШТО ВИШЕ О „ЦРНОГОРСКОМ ТИТАНИКУ„…