(ТВ Е, 26. септембар 2025.)
Понуда Александра Вучића, изнета у Генералној скупштини Уједињених нација – да Србија буде место за дијалог свим зараћеним странама у свету, на „домаћем терену“ зазвучала је у најмању руку лицемерно и безобразно.
Баш као и она, узгред додата, али с подједнаком сликом анђела – да је актуелна власт спремна на дијалог са опозицијом и студентима (или: “побуњеним грађанима”) зарад превазилажења проблема у Србији.
Што би стари људи рекли – ко га не зна, скупо би га платио.
На жалост, или на срећу баш због оваквих Тито-гандијевских травеститија, упознали смо га одлично.
Човек који добрих 13 година не разговара са политичким опонентима у Србији, ако не рачунамо свакодневно прозивање и вређање одсутних саговорника – у згради на Ист Риверу претворио се у Мајку Терезу, с очигледном идејом да малобројним уснулим слушаоцима у сали и врло будним „уредницима“ србијанских пропагандних средстава понуди штиво погодно да прве насмеје, а потоње инспирише за низ надахнутих радова на тему Врховног команданта који је надмашио Броза.
Смерно попут оних калуђерица из јефтиних еротских филмова приказиваних по београдским биоскопима крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, човек који 11 месеци – током којих је све што има мозга у држави Србији устало против њега – одбија дијалог (онај озбиљан, усмерен на решавање очигледно великих проблема), са говорнице УН понудио је управо дијалог, у својој новој улози светског миротворца.
Треба ли бољих доказа коликог је капацитета то миротворац – после ол-инклузив слања криминалаца на кошаркашко првенство, како би и физичком силом ако претње не помогну, убедили навијаче индиспониране србијанске репрезентације да не скандирају против Вучића? Или, шта боље говори о миротворству и спремности на дијалог, од слања Милана Радоичића, “контроверзног бизнисмена”, бившег потпредседника Српске листе на Косову и човека са Интерполове потернице одговорног за смрт четворо људи у Бањској – да прети људима у Косјерићу? Зар није миротворац онај који подбуњује и плаћа Србе у две суверене државе, да изазивању нестабилност за коначни рачун и потребе једне некад велике силе, па макар се и Србија на крају огребала за парче мора?
Најзад, да би било икаквог дијалога, мора да постоји бар минимум узајамног уважавања две стране. Александар Вучић је тај који у земљи чији је председник дели људе на „нас“ и „њих“, уз ревносно „чашћење“ ових других епитетима од којих би се стидео сваки београдски уличар који држи до себе. Он је осветољубив и злопамтило. Он је зао и склон понижавању свих, па и сопствених најближих сарадника. А механизам ситних душа, криминалаца, неквалификованих двоножаца и моралног шљама, чије конце држи у рукама, одговоран је за ситне пакости типа отпуштања с посла, неуписивања детета у вртић, одбијања здравствене неге и слично. Права личност и праве околности за дијалог, зар не?
Но, за разлику од потенцијалног дијалога у међународним односима, делује да за дијалогом у Србији – онако како га Вучић доживљава и у ком га је смислу и поменуо пред групом мазохиста у Генералној скупштини – не би било потребе, само ако би се закони дословно примењивали, а истражни органи и тужилаштво најзад завршили свој посао у случају „Надстрешница“. Па онда редом, у бројним другим случајевима, аферама и скандалима којих је, како сване који нови дан, све више.
Да, дијалог је једна од кључних компоненти демократије и стабилности, али би он у Србији био и лакше спроводив и нормалнији, када би се Вучић држао уставних овлашћења председника државе; када би се Устав и закони стриктно примењивали и на све друге области живота и институције којима председник Србије и хорде њему верних Орка манипулишу не би ли одржали политичку власт, а захваљујући њој и економски статус.
Како водити дијалог, и коначно – о чему, када се у Србији распада све чега су се дохватили да граде или реконструишу чланови и симпатизери СНС; како, када се свакодневно на “медијима” черечи и разапиње свако ко се усуди да дигне глас или критикује неки потез онога који све зна и у све се разуме, и његове братије чији би позитивни резултати у вођењу државе за ових 13 година тешко могли да заузму папир формата А4?
Најзад, у идеалним условима, сам дијалог би био тек куртоазни демократски алат достојан развијених цивилизација, када би се држава (то сам ја) чврсто, одговорно и упорно држала прокламованог европског курса и најзад отарасила канцерогеног, отровног и силовању склоног “брата” са запада Азије.
Али, залуду.
Иако још има оних који не виде драстичну разлику између Вучићевих слатких речи у Европи и горких дела у Србији – макар на то били потакнути и каквом финансијском или бизнис напојницом – права природа човека на челу србијанског режима и целог апарата који му је под ногама, све је јаснија, чак и најуздржанијима.
Тај снисходљиви, скоро понизни миротворац једном руком намешта наочаре, док другом разгорева већ упаљени фитиљ.
Наравно, Вучић је имао своју прилику да се заиста манифестује као промењен човек. Да се – ако не забораве, онда бар потисну у други план – и Глина, и опсада Сарајева, и бомбардовање 1999, да обуче мајицу “опростите ми моју ружну прошлост” и добије довољно даха и простора да покаже да може да буде и конструктиван, и стваралац, и разуман, и помирљив.
Имао је прилику и прокоцкао ју је, 2012.
Пробао је, није ишло. Можда није имао снаге, можда је био без подршке, можда је, најзад, ђаво био јачи од те слабашне душе израњаване фрустрацијама. Од те пропуштене прилике, гледали смо само копрцање и лагани пад, све до данашњег Вучића “на фабричким подешавањима” – што је убедљиво најгори могући епилог за Србију, прилично лоше за регион и апсолутно неприхватљиво за Европу.