Има у Србији вероватно много више људи од оних 0,2 одсто (проценат гласача за европску опцију на последњим изборима), који су уверени да за Србију – као ни за остатак „Западног Балкана“ – нема бољег, нормалнијег и логичнијег пута, од најхитнијег испуњавања свих услова и уласка у заједницу европских, цивилизованих, напредних народа. И паралелно с тиме – апсолутног отклона од Русије и њене цркве.
Али, болна је истина да већина људи у Србији и даље не жели да држава уђе у ЕУ, криви је за своје недаће, оптужује за све и свашта, иако свако од њих појединачно воли да путује по Европи, неки тамо и раде и одатле издржавају породицу у Србији, сви воле западне брендове и еуро. Ту већину треба разумети, јер је деценијама, рекло би се и вековима, на разне начине трована идиотском причом да су Срби мали Руси, да Србима нема ближег народа од Руса, да су српска и руска црква једно, да су православна односно словенска браћа, и свим осталим баљезгаријама које су долазиле из прво петроградске, а онда московске колонијалне кухиње.
И да се разумемо: кад пише „Русија“, мисли се на државу. Али, државу чине људи, тако да се све у наставку у једнакој мери односи и на Русе као народ.
Истина о том „братству“ је једноставна: док је оружјем покоравала азијске народе на истоку, свесна да је сваки покушај да оружјем уђе у Европу осуђен на пропаст, Русија се на западу ширила утицајем, сплеткама, подметањима, куповином људи… Дубоко, тешко, неизлечиво фрустрирана Западном цивилизацијом, Русија је говорила њене језике (као што данас користи њен новац) и копирала њена достигнућа (настојећи да их надмаши где год је то било могуће само и искључиво парама). На пример, у градњи палата или споменика. Па и ту је било потребно ангажовати Западњаке. У областима у којима је ипак било потребно укључити сопствени интелект, знање, образовање… Русија је увек каскала, а једини успеси које би остваривала засновани су на крађи интелектуалне и научне својине са Запада.
Али, и ту је развила чудно двојство. Коликогод копирала Запад, Русија је истовремено имала патолошку жељу да тај Запад уништи. Истовремено љубоморна и завидна, а опсесивно оптерећена западним достигнућима у свакодневној примени, Русија је остала искомплексирана чињеницом да је свесна да је једини начин да уништи Запад – да га освоји и на тим територијама примени своје „вредности“. То како га је „освајала“ видимо из историје, али и дан данас кад испливају истине о дебело потплаћеним, жестоко уцењеним и смицалицама и намештаљкама изиграним људима са Запада, или организованим убиствима. А као најслабија тачка Европе, у Петрограду је – исправно – уочен Балкан.
Елем, показало се да је најјефтиније за Русију да игра на карту љубави. Ево примера Црне Горе, кроз историју. Малена и на неплодни крш сведена, зависила је од иностране помоћи. Тако је у Црну Гору стизало жито из Русије (уз баљезгарије о словенској љубави, православљу и слично), наравно, недовољно да прехрани сво становништво до наредне жетве, а Црногорци су морали да чачкају Османску империју када то руски интерес нареди. Добро, то им није било тешко: у изолованој државици, с разуђеним и међусобно инфраструктуром неповезани селима, у тешкој беди и неписмености, као једна од основних врлина људских, која је могла да „прескочи“ све те препреке, била је јуначка погибија.
И ето добитне комбинације за Русију. Оно шта је за Црногорце била високоморална ствар, за Русе је добра инвестиција, баш као нова „Лада“ за породице њених данашњих ратника погинулих у Украјини. За мало жита, што ће рећи скоро за џабе, Руси су имали неког ко ће да буде трн испод нокта велике империје. Ко застрани превише (као кнез Данило, нпр.) – користио се други модел традиционалног руског деловања, данас такође присутан у форми чајева необичног укуса или утапања у празном базену.
Ово не значи да је Русија препустила Србију западним рукама. Само је процењено да је Црна Гора у том моменту кориснија. Србија је покушана да се контролише преко владара, али, Карађорђе је ликвидиран, а кнежевски трон узели су Аустрији склони Обреновићи. Није се Русија мирила с тим (уследили су ликвидација кнеза Михаила, фактичко ликвидирање краља Милана) – али чињенице неуспеха Првог устанкa, Милошев дипломатски успех са Портом, потом неуспех у рату 1875-1876. и најзад крах бугарске авантуре 1881, држали су Русе у оријентацији ка лакше подложној манипулацији, а успешнијој Црној Гори.
И то је било тако све до 1878. године. Тада су западне силе помрсиле руске планове да стварањем Велике Бугарске ојача позицију на Балкану кроз два „војна логора“: Бугарску, као главни ослонац и додатну базу на Црном мору, и Црну Гору, малу али дрчнију (и од Бугара лаковернију) базу на Јадрану. Дакле, западне силе су поквариле руски санстефански план разбијањем Бугарске на две државице, обе у различитом степену и даље зависне од Порте, a остављањем (Санстефанским миром Бугарској датих) територија Србији, од ње и нехотице створиле нову руску мету.
Ни за шта стваралачки способни осим за смицалице и псине, Руси су се брзински престројили, и сву своју „љубав“, словенске и православне баљезгарије, усмерили на Србију. Срећна околност за Русе била је што је и Берлински конгрес омогућио територијално проширење Црне Горе, па други „војни логор“ није био разочаран у Русе и њихову немоћ, као Бугари – те су Црногорци и даље перцепирани као поуздани, док је процена поузданости Бугара пала. Црна Гора је, дакле, остала у руским плановима уз Србију, са „малом“ изменом. Она је у перспективи важна само због морске обале, дочим је због физичке, језичке, верске и сваке друге блискости са Србијом то имало да постане један народ. Срби.
С обзиром да због црногорског територијалног проширења жито није могло да остане као валута за уцењивање, приступ је промењен. Почела је „тровачница“ како би све јужнословенске земље могле да се уједине под круном Петровића, па је сујетни Никола наравно насео. С друге стране, та је прича причана и у Србији, али је тамо причана на реалнијим основама, јер је Србија била и већа, и боље позиционирана, и више развијена, и многољудскија од Црне Горе, па стога и реалнија шанса да се оствари велика јужнословенска држава под управом Београда и контролом Русије.
Сада је, дакле, требало убацити Србе да гину за Русију и њен интерес. А ту се као изврсно средство показала Црква. Формално српска верска организација, у стварности је увек, као и дан-данас, службовала као испостава и у интересу Русије. Упорно супротстављање Србије Аустро-угарској чинило је руски положај бољим, као неизоставног преговарача у свим проблемима. Ни то, међутим, није ишло без проблема, јер је у Србији и даље била јака проевропска опција. На крају је српска слепа послушност Петрограду морала да буде обезбеђена затирањем целе једне породице (Обреновића) и инсталирањем лудака и психопата, али податних русоида, Карађорђевића. И та „добитна комбинација“ за Русију је одржана до данас, са неким краћим прекидима. Прекиди су били: прозападни кнез Павле („ликвидиран“ војним пучем), Тито и СФРЈ („ликвидирани“ распадом државе) и Зоран Ђинђић (ликвидиран физички).
С последњим периодом, од Титове смрти до данас, сви су добро упознати. Уз традиционалне словенске и православне баљезгарије уследило је форсирање и стимулисање опет традиционалне српске глупости, максимална помоћ у лажирању историје и пласирању фантамозгарија, и стимулисање идеје великосрпског хегемонизма. Сваки могући проблем, сукоб са суседима, решавање несугласица оружјем… све је то смишљено, закувано и потпомогнуто у Москви. Кад год се о Србији гласне руски амбасадор, портпаролка МИП из Москве, или неки „медиј“, може се то препознати, ако се само мало укључи сива маса.
Додуше, ту и јесте проблем, јер ако је нешто затрто у Срба, то је сива маса.
Илустрације: ChatGPT