(ТВ Е, 20. август 2026.)
Вера је приватна ствар. Државна функција није. Када се те две ствари помешају, не добија се религиозна држава, већ држава која је заборавила да припада свим својим грађанима.
Повод за ово питање ових дана је стигао из Црне Горе. Након што је, заједно са екипама које су гасиле пожаре, учествовао у јавном догађају, један министар је при сусрету са српским митрополитом Јоаникијем пољубио руку црквеном великодостојнику. Сам чин може се тумачити као израз личног поштовања, вере или традиције. Али министар у таквој ситуацији није приватно лице. Он је министар. И управо зато питање није верује ли он у Бога, већ шта представља када своју веру јавно показује као део функције коју обавља.
То није исто.
Када грађанин пољуби руку свештенику, то је његов избор. Када то учини државни чиновник у службеном својству и пред камерама, онда то више није само његова приватна верска ствар. Као што ни војник или полицајац у униформи није само човек који је одлучио да обуче одређену одећу, већ припадник институције чији ауторитет представља. Униформа припада држави. Функција припада држави. Печат припада држави.
Вера, међутим, не припада држави.
Ту би, заправо, требало да почиње граница секуларне демократије.
Црна Гора је ту границу почела да брише још 2020. године, када су представници нове парламентарне већине договарали формирање владе у манастиру Острог. Сам Дритан Абазовић касније је потврдио да је у Острогу постигнут договор о формирању владе Здравка Кривокапића, уз учешће и посредовање црквених великодостојника.
Манастир, наравно, може бити место где се човек моли. Може бити и место где политичар, као приватно лице, разговара са свештеником. Али када се у њему договара састав будуће владе, онда више не говоримо о вери. Говоримо о политици. Држава која политичке договоре склапа у цркви шаље прилично јасну поруку о томе где види границу између олтара и власти.
У Црној Гори је потом дошао Темељни уговор са Српском православном црквом, потписан 3. августа 2022. године између тадашњег премијера Абазовића и патријарха Порфирија. Тај уговор је управо драстичан пример колико се граница између државе и верске заједнице може померити, а да се формално и даље говори о секуларној држави.
А Црна Гора је, барем на папиру, секуларна држава. Као и Србија.
Србија је, међутим, одавно пронашла занимљив начин да буде секуларна, а да Српској православној цркви ипак обезбеди посебно место у правном и друштвеном поретку. Закон о црквама и верским заједницама СПЦ сврстава међу традиционалне цркве са вишевековним историјским континуитетом и правним субјективитетом од 1836. године, која има „изузетну улогу у очувању идентитета српског народа“.
Формално, дакле, нема државне религије. Практично, постоји црква која има посебно историјско и друштвено место.
ПРОСТОР ЗА ЗЛОУПОТРЕБУ
И ту почиње простор за политичку злоупотребу.
Јер религија на Балкану одавно није само питање вере. Она је постала једно од најмоћнијих оруђа националне политике. Када политичар говори о цркви, нацији и историји, често најмање говори о вери. Говори о територији, идентитету, границама, „нашима“ и „њиховима“. Крст постаје национални симбол који „обележава територију“, црква политичка институција, а верник бирачко тело. На потпуно исти начин манифестује се политичка злоупотреба других религија, којима симбол није крст.
Тако се религиозност претвара у политички капитал.
Није случајно што политичари кад год у њиховој политици нешто зашкрипи, чешће обилазе цркве него фабрике. Није случајно ни што се пред камерама љубе руке, пале свеће, прославља „крсна слава“ свега и свачега – супротно самој суштини крсне славе – или присуствује литургијама. Није проблем што политичар верује. Проблем је када веру почне користити као доказ своје политичке подобности.
У Србији је уношење бадњака у зграду Председништва већ постало готово редовни део политичког фолклора. Александар Вучић га је уносио у зграду Председништва, као што је то пре њега чинио и Томислав Николић. Обојица су политичари из истог националистичког Шешељевог шињела.
И опет ће неко рећи: па шта?
Па – управо то.
Председништво није кућа председника. Није ни његова црква. То је институција Републике Србије. Бадњак који грађанин унесе у свој дом је приватни обичај. Бадњак који председник, у својству шефа државе, уноси у државну зграду, постаје државна слика.
А држава нема бадњак. Држава има Устав.
Можда се некоме ова разлика чини претераном. У пракси се чини суштинском.
Јер ако је допуштено да председник у државној згради јавно показује припадност једној вери, зашто не би исто право имао било који други државни службеник који припада другој? А када јавни функционер у службеном својству учествује у једном верском обреду, зар он тиме не шаље поруку оним својим суграђанима који припадају другим верама или уопште нису религиозни?
Ако је не само допуштено, већ друштвено фаворизовано, да војна лица или полицајци у униформи организовано учествују у верским процесијама и носе верске реликвије, уз оправдање да је то њихово уставом гарантовано верско право – да ли је то слика секуларне државе која признаје верске слободе или дубоко злоупотребљених грађанских слобода, на уштрб формално једнаких слобода других грађана?
ПОНИШТАВАЊЕ СУШТИНЕ
Шта се, дакле, догађа са грађанином који није православац? Шта са муслиманом? Католиком? Јеврејином? Атеистом или агностиком? Да ли он у истој државној институцији види себе или види државу која му поручује да је једна вера „природнија“ од његове?
Ако под паролом верских слобода потиснемо секуларну државу, зар ми, у ствари, не поништавамо саму државу и њену суштину?
Европски суд за људска права не полази од тога да је свако јавно испољавање вере у сукобу са правима и слободама. Напротив, слобода вероисповести заштићена је и у јавном простору. Али Суд прави јасну разлику између грађанина и државног службеника. За државне службенике прихвата обавезу дискреције, неутралности и непристрасности и могућност да држава, управо ради неутралности јавне службе и једнаког третмана свих грађана, ограничи истицање верских симбола на послу.
У предмету „Ебрахимиан против Француске“, на пример, Суд је прихватио да принцип секуларности и неутралности јавне службе може имати предност над правом службеника да на радном месту манифестује своју веру. Дакле, право човека да верује није исто што и право државног службеника да своју веру учини видљивим делом функције коју обавља.
Управо је ту граница коју често не желимо да видимо. Грађанин има право на своју веру. Државни службеник има и обавезу према држави и служби коју обавља као представник те државе.
Секуларност државе није непријатељство према вери. Она је заштита вере од државе и заштита државе од вере. Она је управо гарант једнаког права свих грађана на исповедање вере и једнакости свих, без обзира на веру, пред законом и државним институцијама.
То је, ваљда, требало да научимо још одавно.
Јер чим држава почне да фаворизује једну веру, она истовремено почиње да производи грађане првог и другог реда. Можда то неће писати у закону. Можда неће бити изречено ниједном речју. Али ће бити довољно да грађанин види ко љуби руку, ко клечи, чији се симбол налази у државној згради и чија се светковина обележава као да је државни празник.
Још је опасније када се религија споји са национализмом.
Тада више није довољно бити припадник одређене вере. Одједном се од припадника очекује да буде и „добар Србин“, „добар Црногорац“, „добар Хрват“, „добар Бошњак“, „добар Албанац“ или шта год већ политичка потреба тог тренутка захтева. Вера постаје тест националне подобности.
А то је њена најопаснија злоупотреба.
ЈАВНА ФУНКЦИЈА ЈЕ ОБАВЕЗА
Јер Бог, ако већ говоримо о вери, тешко да је замишљен као министар националне хомогенизације.
И зато би политичари и сви државни службеници морали да науче једну једноставну ствар: њихова приватна вера је њихово право. Њихова јавна функција је обавеза.
Могу се молити коме желе. Могу ићи у коју год цркву, џамију или синагогу желе. Могу славити који год празник желе. Али када представљају државу, морају представљати и онога који верује и онога који не верује.
Полицајац у униформи не сме бити православни, католички или муслимански полицајац. Он мора бити полицајац државе, оличење њеног закона. Војник не брани државу зато што припада одређеној вери, него зато што је припадник војске. Судија не сме судити у име Бога, него у име закона и правде. У Србији се пресуде изричу „У име народа“, док се у Црној Гори изричу „У име Црне Горе“.
Ту нема ништа против вере. Напротив, управо супротно.
Када се државна функција одвоји од верског елемента, вера остаје тамо где јој је место – у човеку. А када се вера обуче у униформу, седне у министарску фотељу или стане иза говорнице парламента, она постаје нешто друго. Постаје политички симбол.
А политички симболи се користе. За гласове. За мућке. За идентитет. За поделе. За национализам. За власт.
Зато није проблем у томе што је неки министар или посланик верник. Проблем настаје када он од своје религиозности направи део своје функције. Када направи политички фолклор за прикупљање гласова. Није проблем што председник верује у Бога. Проблем је када Председништво почне да изгледа као простор у којем држава јавно исповеда његову веру. Када се религија смишљено користи у пропагандне сврхе.
Јер држава не сме бити ни православна, ни католичка, ни исламска, ни атеистичка. Држава мора бити – државна. Као институција која једнако штити једнака права свих својих грађана и гарантује једнако извршење њихових једнаких обавеза.
И можда је баш то најједноставнији тест секуларности: када уђеш у државну институцију, не треба да знаш у шта верује човек који седи иза стола. Треба само да знаш да ће строго следити закон, који је за њега исти као и за тебе.
Све друго је приватна ствар. А приватне ствари, па и оне најсветије, требало би да остану тамо где држава не треба да улази.
У човеку.