(ТВ Е, 7. август 2026.)
Почетак августа на Балкану већ деценијама има своју унапред написану драматургију. У Хрватској се обележава годишњица Олује, војно-полицијске операције којом је Хрватска успоставила контролу над целом својом државном територијом. У Србији почиње вишедневно пребројавање жртава, оптужби и историјских неправди, као и болно подсећање на стотине хиљада хрватских Срба протераних у тој акцији.
Са обе стране поново се подижу заставе, буде старе емоције и учвршћују национални наративи. Овог пута, међутим, готово истовремено стигла је и вест из Босне и Херцеговине – покушај да током боравка Александра Вучића у околини Бугојна група људи из Републике Српске, користећи возила МУП-а РС и друге логистичке ресурсе, уђе на територију Федерације БиХ мимо процедура и изазове инцидент чије размере и планирани ефекти данас још нису до краја јасни.
На први поглед, Олуја и Бугојно немају никакве везе. У стварности, повезује их иста политика која упорно одбија да научи лекцију из сопствених пораза.
Историја памти једну Бугојанску групу. Лета 1972. деветнаест припадника Хрватског револуционарног братства илегално је ушло у тадашњу Југославију са намером да подигне устанак. На крају, петнаесторица су погинула, а четворица ухапшена; тројица су потом погубљена по пресуди суда.
Педесет четири године касније, регион је дочекао неку нову бугојанску епизоду. Не емигрантске екстремисте у америчким униформама, већ људе повезане са институцијама Републике Српске, у конвоју возила, у политичкој режији која превише подсећа на већ виђене сценарије организовања “подршке” председнику Србије, и уклањања евентуалних транспарената и људи који би могли да наруше идиличну слику.
После Бањске, после Тивта, сада Бугојно. Сценарио се мења само у детаљима. Режија остаје иста. И овога пута, баш као и претходна два, изведба је заказала. Остаје само питање какве би биле последице да није.
Јер, Александар Вучић данас више нема ни војску којом је на просторима других република располагао балкански касапин Милошевић, ни међународне околности из деведесетих. Нема могућност да мења границе силом. Остало му је једино да производи кризе, подиже тензије и доказује Западу да без њега нема мира на Балкану. Најпре запали политичку ватру, а затим се понуди као једини ватрогасац.
То је механизам који регион препознаје већ годинама. То је, најзад, механизам који су препознали и Европа и свет, па је претходни ватрогасац-пироман завршио у Хагу.
Иако би се очекивало да такав образац одавно буде напуштен, Вучић не одустаје. Која год форма била, суштина остаје иста – стално одржавање осећаја да су Срби свуда угрожени, да им неко отима само њихов језик, цркву, историју, идентитет или право да одлучују о државама у којима живе. Без тог осећаја угрожености тешко би опстала политика која више нема озбиљан развојни, европски или економски пројекат.
Управо зато се годишњица Олује у Србији никада не посматра као прилика за озбиљно преиспитивање политике која јој је претходила. Као да је историја почела 4. августа 1995. године.
А није.
Олуји су претходиле године великосрпске политике, балван револуција, етничка чишћења, разарања градова, одбијање међународних планова који су гарантовали широку аутономију, уверење да су границе тамо где живе Срби или где се налазе српска гробља. Олуји је, најзад, претходио и Устав Србије којим је први пут федерација стављена ад-акта, као неки шведски сто с којег ће Србија узети само оно шта јој одговара; као и упад Србије у платни промет федерације – пре било које сепаратистичке активности било које друге републике.
Хрватска, наравно, сноси одговорност за злочине почињене над српским цивилима током и након Олује и то није ни морално ни правно спорно. Питање је само да ли су сви ти злочини одговарајуће кажњени, и ако нису, када ће бити. Али исто тако није спорно да је егзодус крајишких Срба био завршни чин политике која их је годинама убеђивала да је могуће добити рат против читавог света.
И та политика, будимо поштени, није од јуче, није ни Вучићев ни Милошевићев изум. Још давне 1928, вођа “пречанских Срба” у краљевини Југославији, Светозар Прибићевић, приметио је: “Београд користи Србе у Хрватској за своје нападе на Загреб. Држи их на ланцу и тјера их да реже, лају, нападају… А на крају их, ради властитих интереса, шутирају као каквог јадног пса и остављају их без дома и ичега”.
Мало је историјских дијагноза које су тако добро остариле.
У том дугом периоду манипулација и злоупотреба, рачун су, као и увек, плаћали обични људи. Они који су остали без кућа, гробова предака и живота какав су познавали. Они који су остали без живота, или неког дела тела. Тако и у Олуји, која није последња, али јесте последња тако радикална слика те погубне политике.
И тридесет једну годину касније, међутим, иста та идеологија, од многих поново безрезервно подржана, појављује се под другим именима. Некада је то била Велика Србија. Потом “сви Срби у једној држави”. Данас је “српски свет”, “интегрално српство” или нека нова политичка кованица која треба да звучи мање опасно. Али циљ остаје исти – да Срби у Босни и Херцеговини, Црној Гори или на Косову своју политичку судбину везују пре свега за Београд, а не за државе у којима живе. Да се спасе што више од те алаве великодржавне амбиције, када су већ Срби из Хрватске изгубљени у Олуји.
Зато Милорад Додик, коме је у БиХ судски забрањено политичко деловање, или Милан Кнежевић, један од политичких кловнова црногорске сцене, или представници косовске “Српске листе”, нису савезници Александра Вучића само због личних интереса. Они су локални извођачи исте политике која не жели стабилне суседе, већ трајно отворена питања. Уравнотежена и јединствена Босна и Херцеговина није корисна таквој политици. Суверена и независна, европска Црна Гора још мање. А мирно и помирено Косово, без митских елемената из (пре)далеке прошлости – најмање.
Све то јесте део исте матрице: оспорити посебност суседа, како би се лакше оправдало право на политичко туторство над њима. Уз политичке притиске, економске уцене, па и полицијске и безбедносне провокације, стално вербално наметање одговорности и кривице тих суседа и нормализовање идеје да они треба да бране српски, а не сопствени интерес, неодољиво подсећа на акције које је према другим чланицама тад већ дисфункционалне југословенске федерације (и реторику у својој) примењивала машинерија Балканског касапина.
Стога, није случајно што Александар Вучић у готово сваком обраћању више говори о цркви него о економији, више о историји него о будућности, више о националним ранама него о животном стандарду. Прошлост је једини простор у којем његова политика још може да глуми снагу. У садашњости Србија заостаје за државама које је до јуче гледала са висине, док из ње млади људи, и не само они, али у огромној већини високообразовани, одлазе брже него икада, што је можда и најстрашнији српски егзодус.
Хипнотичко понављање мантре о регионалном лидерству и “економском тигру” суочава се свакодневно са реалношћу. Просечном човеку довољно је да оде на кратко у иностранство да утврди колико су шупље бајке којима му се испира мозак 24 сата дневно.
Највећа трагедија Србије, дакле, није у томе што власт одбија да научи лекције из деведесетих. Политичке елите ретко уче из сопствених грешака. Много је опасније што упорно покушавају да убеде читаво друштво да никаквих грешака није ни било. И да су, у ствари, за све што се догодило криви неки други, љубоморни на историју, порекло, величину и људски и религијски квалитет српства.
Зато се понављају исте реченице, исте пароле и исти непријатељи. Мењају се само места догађаја. Некад су то крупне историјске драме – од пада Косова, до пада Книна. Некад, опет, релативно бизарне и зрелом човеку тешко разумљиве ситуације, попут Тивта или Бугојна. Као да историја не служи да би се из ње нешто научило, већ да би се из ње непрекидно производили нови сукоби.
Неке политике пропадну када доживе пораз. Ова опстаје управо захваљујући поразима. Од њих прави митове, од митова нову политику, а од нове политике нове поразе. У том зачараном кругу Србија се већ предуго врти од Олује до Бугојна. И назад.