(ТВ Е, 23. јул 2026.)
Када је Русија напала Украјину, Европска унија је схватила оно што је годинама одбијала да призна. Проширење више није (само) бирократски процес у коме се пажљиво штиклирају поглавља, већ пре свега питање безбедности.
Балкан, Молдавија и Украјина одједном нису пре свега кандидати за чланство, већ простор на коме се одлучује хоће ли Европа задржати позицију политичког актера или ће се полако свести на географски појам. Јер, сваки простор који Европа остави празним, попуниће Москва, Пекинг и сви остали, који Европску унију не доживљавају као заједницу вредности, већ као геополитичког супарника.
Тако је Брисел, готово преко ноћи, променио филозофију проширења. Уместо старог принципа „све тек на крају“, данас нуди постепено укључивање у јединствено тржиште, приступ европским фондовима, систему плаћања, дигиталним сервисима и бројним другим погодностима много пре формалног чланства.
Другим речима, Европска унија је постала далеко прагматичнија него што је икада била. Само што је прагматизам реч која често служи као пристојнији назив за политички компромис.
И ту почињу балкански парадокси.
Јер, Европска унија никада није била толико спремна да прими нове чланице. И никада кандидати нису били толико неспремни да уђу у њу.
Србија већ годинама тврди да жели чланство у Европској унији. У последње време, чак, председник државе предлаже да све земље кандидати постану чланице истог дана. На први поглед, идеја звучи солидарно. У стварности, то је покушај да се сопствена стагнација претвори у заједнички проблем. И да се европско неприхватање да се изједначе они који су у интеграцијама одмакли и они који су и све што су раније постигли, у међувремену довели у питање – грађанима Србије представи као још један доказ да нас „Европа не жели“.
Европска унија никада није обећала конвој. Њен принцип је одувек био регата. Свако весла својом брзином.
А Србија је последњих година више времена провела објашњавајући зашто не може да напредује него покушавајући да стварно напредује. Или, прецизније речено, инатећи се европским вредностима и политици, доказујући своју посебност управо у сферама у којима заједништво представља суштину функционисања јединствене Европе.
Разлог, дакле, није Брисел. Разлог је Београд. Не зато што Европска унија тражи немогуће, већ зато што је тешко говорити о владавини права и европским вредностима у држави у којој учесници регате на Дрини без зазора урлају песме које славе ратове деведесетих, високи функционер полиције јавно честита рођендан убици премијера, а министарка у Влади Србије на телевизији изјављује да би, да је била на месту Слободана Милошевића, „етнички очистила Косово“. Држава у којој су медији претворени у пропагандне сервисе власти, институције у страначке филијале, избори сведени на административну процедуру, држава чија спољна политика упорно покушава да седи на три столице – европској, руској и кинеској, тешко може убедити било кога да је спремна за европске стандарде.
Таква политика можда може да траје. Ако се коцкице реалполитике тако посложе, можда донесе и неки плод. Али, не може да доведе до чланства у ЕУ.
С друге стране, ни Брисел више нема луксуз да глуми моралну супериорност. Прагматичност је у реду: ако је иоле значајнија опозиција у Србији годинама или неодлучна и проевропски нехрабра скупина, или копија владајуће политике, или њена радикалнија верзија, логично је да адреса за разговор буде актуелни станар Андрићевог венца. Чак и кад претерана срдачност и затварање очију код очигледних ствари асоцирају да ту постоји и нека друга, можда непримерена, врста прагматичности.
Али, прагматичношћу се не може оправдати кокетирање са онима који не крију да су у сваком суштинском сегменту на дијаметрално супротном полу од вредности које заступа Европска унија. Тај покушај моралне супериорности, уз очекивање да ће се дубоко усађени ставови без штапа променити због бриселске шаргарепе, најбоље се виде последњих недеља у Црној Гори.
У држави која формално предњачи у еуроинтеграцијама, европски званичници без превише нелагоде разговарају, осмехују се и наздрављају Андрији Мандићу. Истом оном политичару чија је политичка биографија годинама била пример свега онога што је Европска унија критиковала на Западном Балкану.
Да ли је Мандић постао европски демократа? Наравно да није. Да ли се променио? Само тежак наивац би у то поверовао.
Исто би се могло рећи за многе друге, који сад на разним нивоима врше власт у проевропској Црној Гори. Нису се променили.
Променила се Европа. Односно, променила је приоритете. Суочена са изазовом нужности да се у пракси покаже да је идеја европског проширења још жива, и повампирењем проруских снага у већини држава некадашњег Варшавског пакта, пристала је – по сопственој процени – на мање зло. Мање зло само из визуре интереса Брисела, дабоме, јер интерес кандидата за ЕУ не лежи у кокетирању са онима који сањају државу руског или бар белоруског типа.
То је стара европска школа прагматизма, историја је увек добар подсетник. Проблем је што прагматизам понекад веома личи на заборав. Тако се долази до новог парадокса. Европска унија од земаља кандидата тражи суочавање са прошлошћу, а истовремено је спремна да затвара очи пред лажирањем и ревизијом историје, националистичким конструкцијама, па чак и потезима који производе нове етничке поделе – све док то не угрожава стратешке интересе.
Дакле, док год парламентарна већина у Подгорици усваја законе неопходне за затварање преговарачких поглавља и не доводи у питање чланство у НАТО и европски курс државе, Брисел ће много тога бити спреман да не види. Историјски ревизионизам. Политичке биографије. Идеолошке метаморфозе. Националистичке и сегрегационе испаде.
Или, најзад, „подвођење“ државе страним државама или бизарне акције „отпризнавања“ признања Косова, на општинској равни. Како је могуће да то не „боде очи“, када је дијаметрално супротно свакој европској вредности?
То није идеализам. То је, рећи ће, реалполитика. Међутим, реалполитика никада није била исто што и амнестија.
Црна Гора данас заиста јесте најближа чланству. Али управо зато себи најмање сме да дозволи политичке егзибиције које ће некој чланици Европске уније послужити као изговор за блокаду. Усвајање резолуције о Јасеновцу, отварање старих историјских спорова, непрестана заоштравања са Загребом која остављају утисак свесне провокације, и нерешена билатерална питања нису више само регионалне свађе. На самом крају приступног процеса они могу постати право вета.
А право вета је последња лекција европске политике.
У Европској унији не постоје мали и велики. Постоје само равноправни.
И зато ће, ако процени да су њени интереси угрожени, Хрватска без много емоција искористити механизме које јој европски уговори дају. То неће бити неправда. То ће бити политика.
Управо зашто што ЕУ није ни добротворно друштво ни романтична политичка идеја. Она је савез држава, које своје интересе бране веома рационално.
Зато је највећа заблуда на Балкану уверење да је будућност у Европској унији пре свега питање добре воље Брисела. Није.
Брисел је, после напада Русије на Украјину, спремнији него икада да отвори врата. Проблем је што многи кандидати и даље стоје на прагу убеђујући Европу да она треба да промени правила, уместо да сами промене себе.
А то је једина реформа коју Брисел, колико год био моћан, не може да уради уместо њих.
Европа је можда одустала од илузије да може променити Балкан. Остало је само питање да ли је Балкан спреман да промени себе.