(ТВ Е, 7. јул 2026.)
Већ више од деценије међудржавни односи Србије и Црне Горе могу се описати различитим епитетима, али ниједан од њих није – “добросуседски”. Док је у првој деценији после обнове црногорске независности такав привид још постојао, у другој су скинуте не само дипломатске већ и цивилизацијске рукавице.
За разлику од предефинисаних “рецитација” политичара са обе стране граничне линије, којима појам “добросуседски” најчешће служи за подизање рејтинга и показивање пред европским партнерима, у пракси, у реалном животу, односи између Београда и Подгорице оптерећени су различитим тумачењима “права”, историјом, похлепом и неразумевањем.
И када год односи Србије и Црне Горе уђу у нову фазу затегнутости, у јавном простору готово рефлексно тражи се непосредан повод који би требало да објасни кризу. Некада је то референдум из 2006. године, некада Закон о слободи вјероисповјести, некад “признање Косова”, некада избори у Никшићу, некада дипломатски инциденти, некада забране уласка у државу…
Али повод и узрок нису исто.
Државе ретко улазе у сукобе због једног догађаја. Сукоби избијају онда када један догађај оголи оно што се годинама упорно покушава сакрити.
И ту се, у ствари, налази суштински проблем, који траје дуже од свих тих догађаја заједно.
Да је реч само о изолованим инцидентима или ситним тренутним неспоразумима, односи две државе би се већ одавно стабилизовали, а низ епизода би временом изгубио политичку тежину. Али, епизоде се мењају, док матрица остаје иста већ деценијама.
Та матрица је једноставна: Црна Гора се формално признаје као држава, али се суштински не признаје као политички и идентитетски заокружен субјект.
Вуче то, наравно, свој историјски контекст. Ништа од тог неразумевања није “од јуче”, само се повремено актуелизује, а по опробаном рецепту историја “прилагоди” жељеном резултату у садашњости.
И нигде се то не види јасније него у односу према црногорској нацији.
У јавном дискурсу упорно се понавља исти скуп теза: да су Црногорци “заправо Срби”, који су се под некаквим спољним или идеолошким утицајем преобратили у “монтенегрине”, “милогорце”, “монтеусташе”… Ту основну тврдњу прате ставови да је црногорски језик вештачка конструкција (“украдени српски”) – уз паралелно игнорисање чињенице како је настао заједнички језик већине Јужних Словена; онда долази да је црногорска култура дериват (и сходно “власништво”) српске, а да је црногорска историја тек регионална фуснота.
Оно што би у нормалним односима било маргинална идеолошка позиција бизарних политичких екстремиста, изолованих од огромне већине матичног народа, у овом случају се циклично појављује као политички и медијски маинстреам.
И ту се отвара кључна пукотина.
Јер ако не признајеш идентитет, онда ни суверенитет не може бити потпун.
Зато се Црна Гора у делу српске јавности не посматра као сусед, него као “привремено одвојени део”. А из те перспективе свака одлука Подгорице која није усклађена са Београдом постаје – издаја.
Одатле и стално враћање на исту реченицу: “ми смо им све дали, а они нас издају”. Јер у том контексту, Црна Гора нема право на сопствени интерес и сопствени пут. Интерес интегралног српства – рачунајући и све његове заблуде – мора да буде на првом месту. А позиција Црне Горе баш онаква каквом ју је националистичко и ратнохушкачко лудило Балканског касапина крајем осамдесетих дефинисало: као сигуран четврти глас у Председништву СФРЈ.
То није политика. Ни разум. Ни реална блискост. То је емоционални оквир једне трајне фрустрације.
У том оквиру, политичка самосталност Црне Горе не тумачи се као нормално стање међународног поретка, већ као морални поремећај историје који треба стално објашњавати, кориговати или релативизовати. И у погодном моменту поништити.
Други слој тог обрасца је криминализација.
У делу политичког и медијског дискурса у Србији, Црногорци се не појављују само као политички противници, већ као колектив који се систематски повезује са криминалом, шверцом или безбедносним девијацијама. Чак и када није изречено директно, тон је препознатљив: сумња је колективна, а не индивидуална.
То је тренутак у којем политичка критика престаје да буде политика и постаје стереотип.
Стереотип се одржава и кроз кроз наративе о “бесплатном студирању” и “заузетим директорским местима”, као да одговорност за евентуалне привилегије не сноси држава која их је омогућила. Парадокс је потпун: Србија деценијама тврди да је “Црногорац само географска одредница”, а потом управо Црногорцима спочитава последице сопствене политике.
Трећи слој је идентитетска хијерархија.
У том поретку Србија се посматра као историјски центар (чији је историјски центар, опет, игнорисањем чињеница мало померен ка југу, али то је посебна прича), а Црна Гора као изведени облик исте приче. Отуда стални спорови око језика, цркве, историје и државних симбола. Не зато што су различита тумачења прошлости неуобичајена, него зато што се оспорава право Црне Горе да уопште има сопствено тумачење.
У том контексту треба посматрати и улогу Српске православне цркве.
У јавним иступима појединих највиших великодостојника СПЦ током претходних деценија, црногорски национални идентитет често је оспораван на највулгарнији начин или тумачен као историјска девијација унутар ширег српског корпуса. Последица таквог дискурса није само теолошка или институционална. Она је друштвена: ствара се утисак да је идентитет верника легитимнији ако се уклапа у један национални образац.
И то је можда најосетљивија тачка читаве приче.
Јер идентитет који мора да се правда – престаје да буде равноправан.
Зато данашње дипломатске тензије, укључујући и последњу салву оптужби након догађаја у Тивту, нису узрок него последица. Само највидљивији слој дубљег неслагања које траје већ двадесет година.
У међувремену, регион улази у фазу у којој се разлике између Србије и Црне Горе више не мере само политичким ставовима, него и историјским и друштвеним смеровима.
Црна Гора је у завршној фази приступних преговора са Европском унијом и објективно најближа чланству. Србија, са друге стране, већ дуже време стоји заглављена у процесу који је формално отворен, али политички неизвестан и укочен.
Та разлика није техничка. Она је политичка и симболичка.
Јер у региону у којем се европски пут годинама представља као заједнички хоризонт, све чешће постаје јасно да хоризонт више није исти. И да су једни на том путу због европских вредности и сопственог интереса, а други због европских претприступних фондова и интереса треће силе којој су потребна “задња врата”.
Због тога питање Црне Горе није само питање спољне политике Србије. Оно је и питање унутрашње политичке логике – начина на који се дефинише сопствени однос према региону, према Европи и према идеји да суседне државе нису историјске фусноте, него политичке реалности.
И ту долазимо до најважније тачке.
Што се Црна Гора више приближава Европској унији, а Србија остаје у стању стратешке неодлучности, тензије неће слабити. Напротив, вероватно ће расти.
Не зато што се односи погоршавају из дана у дан, него зато што постаје све теже одржавати наратив у којем је успех Црне Горе објашњив без преиспитивања сопствених политичких претпоставки.
А док год се Црна Гора у делу српске јавности буде посматрала као “одметнути део”, сваки нови ексцес — био он дипломатски, медијски или симболички — биће само додатна потврда да проблем никада није био у појединачним инцидентима, већ у одбијању да се прихвати као равноправна суседна држава, народ и самостални идентитет.