(ТВ Е, 23. јун 2026.)
Пре десетак дана изгорео је део једног тржног центра у Београду.
У зору првог радног дана у недељи, плануо је један од објеката који су својевремено грађени да би се у мајушним локалима самозапослили они који су остајали без посла у социјалистичким гигантима, а са неком уштеђевином или отпремнином. Није то био ни први, а по свој прилици ни последњи пожар у тржним центрима, које су већ прегазили време и гламур модерних шопинг-молова за забаву читаве породице, и у којима сад опстају махом услужне делатности и ретке, назовимо их сиротињске, радњице за комшилук.
Истрага траје, узрок пожара се још не зна, а логика говори да су га изазвале дотрајале и преоптерећене инсталације – пошто је мало вероватно да је неко усред јуна оставио упаљену грејалицу, попут оне која је пре две зиме упалила суседни, „кинески“ тржни центар. Ипак, прва помисао окупљених грађана, очајних власника и закупаца, али и драматике жељних медија, била је да је пожар подметнут. Чак ни уочљива чињеница да је пожар избио на спрату, није могла да поремети уверење да је у овом, баш као и у многим ранијим случајевима, неко пожелео да „расчисти терен“ на више него атрактивној локацији.
И када оставимо по страни још једну трагедију сиротиње, која је остала без свега, на овом примеру види се можда и страшнији проблем српског друштва. Оно као да је „баждарено“ на заверу, просто у свему се очекује какав хохштаплерај или незаконитост, оно ненормално је постало нормално, а незамисливо – реалност. И није му за замерити. Више од три и по деценије, са малим и за опоравак недовољним прекидом, српско друштво живи у својеврсном ванредном стању, у коме је најгори друштвени талог постао идол, морално посрнула особа лидер, криминалац узор, безакоње закон, а насилник — онај који је у праву.
Тридесет седам година живота у стварности у којој је, заиста, најреалније да неко запали објекат да би на његовом месту градио, остварио добит и, наравно, за све прошао некажњено.
Малу паузу од Милошевићевог ратног дивљања, чак и уз свест да за продемократских власти у Србији ни најмање нису текли мед и млеко, окончало је ноћно рушење око хиљаду приватних квадрата у Савамали, праћено једним убиством. Тај чин, како би се задовољила болесна амбиција неколико породица с полугама власти, симболично је означио нову утрку у уништењу правне државе.
Овде вреди подсетити да је сам термин „правна држава“ плеоназам. Држава је по својој суштини правна; ако у држави нема права, нема ни државе.
Последња деценија у Србији је, дакле, кулминација тог растуреног система, крешендо изгубљених људских, цивилизацијских и моралних вредности, један непрекинути низ отворене и бахате неправде, самовлашћа, игнорације закона и уништења државних органа.
Управо од тог „савамалског“ момента, под плаштом националне идеологије и верски прописане подобности, безакоње се Србијом шири као државна политика, у којој чланска карта владајуће странке значи аболицију и од гоњења и од одговорности. Тако на стотине случајева застарева без истраге или без пресуде, десетине кривичних дела оправдава и за њих унапред обећава помиловање лично председник државе, а објашњења злочина који не успеју да буду прикривени добијају комичан карактер. Све то, праћено ругањем, подсмевањем и бахатим игнорисањем у стилу – може нам се.
Да апсурд буде већи, малобројни још професионални полицајци, тужиоци и судије, који савесно раде свој посао, буду стављени на стуб срама и медијском машинеријом претворени у зликовце. Истовремено се у јавности шири уверење да надрљају само ретки, кад недело баш не може да се сакрије – попут „дежурног“ полицајца из Савамале или возача који је на наплатној станици у Дољевцу преузео одговорност – који за то, опет, бивају одлично награђени.
Но, требало би да будемо поштени и сетимо се времена Балканског касапина. Тада је чланска карта ЈУЛ („Југословенске левице“) значила право на немерљиво богаћење, чланство у СРС („Српска радикална странка“) најчешће је доносило аболицију од било каквог гоњења за најтежа кривична дела, а сама налепница ССЈ („Странка српског јединства“) на шофершајбни аутомобила била је боља заштита од лопова од било каквог алармног система.
Није, дакле, ово шта се сад дешава у Србији нешто ново, измишљотина Александра Вучића и људи на ивици или с оне стране закона, који, понекад се чини, имају стварну власт у Србији. Њихово формално удруживање у политичку странку требало је само да да легитимитет, никако не може да сакрије суштину. Ово је само модернизована верзија деведесетих, у којој су елиминисане све грешке Балканског касапина, оличене пре свега у задржавању стручних и „нашој ствари“ нелојалних људи, како би се у можда наивном веровању амбициозног банкарског службеника, одржао привид државе.
Групација која је 2012. засела на власт у Србији, доминантно захваљујући карактеру просечног бирача лакомог на могућност да без рада стекне, без суда отме, без знања постане и без морала суди, не пати од тих Милошевићевих бољки. Нешто што се зове „Српска напредна странка“, а реално говорећи нити је српска (мерећи интересом народа и државе), још мање напредна (имајући у виду ставове и дневнополитичко понашање), а понајмање странка, своје функционисање засновало је на какистократији. Систем негативне селекције доведен је до савршенства, чиме је обезбеђена војска пешака спремних да „гину“ за положаје и материјалну корист, које никада, у нормалном и уређеном друштву, не би имала на основу сопствених знања и компетенција.
Но, то не би само по себи деловало, да није још два елемента. Државне институције се урушавају и користе за личне или партијске интересе уместо за опште добро. Та институционална деградација доводи до губљења вере у систем, перманентног осећаја несигурности и затварања људи у свој „микро-свет“. А то води до другог момента – друштвене апатије. У Србији је друштво престало да верује да заслужује боље и на неки начин помирило се са стањем.
И ко зна колико би то трајало да се није догодила „новосадска надстрешница“. Зашто баш она, а не „Рибникар“, Дубона и Мало Орашје, или пре тога на десетине других повода – тешко је рећи. Најзад, незахвално је и поредити. Ипак, промена је била приметна: појавила се нада, оживело немирење са злом, бахатошћу, корупцијом и безобразлуком.
Неартикулисаност, незнање, несналажење, подметања, ситно окоришћавање и идеолошка скретања која су се појавила већ после неколико месеци грађанског и студентског бунта последица су дуге апатије, политичке неукости и затварања људи у сопствене уске кругове. Психолошки гледано, то је све разумљиво; са становишта интереса и будућности, међутим, то је трагично.
То додатно суочавање са самим собом, и последицама онога на шта се могло и морало имати утицаја, а није, посебно је трауматично. Баш као у примеру с почетка текста, где власници локала тек сад схватају да није било довољно само узимати кирију, а не уложити динара у одржавање и противпожарну заштиту, и да није било мудро себично додавати велике потрошаче на давно постављену електро-инсталацију пројектовану за кудикамо мањи промет. Списак онога шта сада „мора“ кудикамо је дужи, а трошкови који сад настају за неколико нула превазилазе улагања која су била нужна да се последица спречи.
Тако је и са државом. Да се на време суочавало са сопственим чињењима; да су, онда када је требало, критички сагледавани њихови мотиви; да се није зверало у туђа дворишта и комшијска непоступања; да се будућности прилазило реално и плански; да се водило рачуна о окружењу; да се није живело од митова, измишљотина и забијања главе у песак; да се гледао интерес, а не незамерање „пријатељу“ — многе се ствари не би догодиле, а цех за оне које јесу био би неупоредиво мањи.
Али, Србија је годинама бирала наоко јефтинију варијанту: да не поправља инсталације, већ да се прави да мирис паљевине не постоји. Сада, када дим већ куља кроз целу зграду, највише нас плаши то што нико више не зна где је главни прекидач.